Мајсторско писмо

Потиснути модерним временима и индустријском производњом многи стари занати су нестали. На прсте се могу набројати мајстори који их чувају. Вештина у обради природних материјала на традиционалан начин, наслеђе је Србије од непроцењивог значаја. На неке мајсторске вештине подсећају музејске поставке, а етнолози раде на прикупљању и систематизацији збирки предмета и алата везаних за некадашње радионице у којима су радили носиоци калфенскихи мајсторских писама.

Да се не забораве, али и да се негују стари занати пут је ка чувању културног наслеђа и традиције. Мајстори су, да би отворили сопствену радњу, морали да заврше занат и добију диплому. Калфенским и мајсторским писмом поносили су се, а то сведочанство у радњи је увек било на видном месту.

Међу занатлијама у некадашњем Горњем Милановцу најбројнији су били терзије, абаџије и чаругџије, потом бојаџије, ковачи, зидари и други. Забележено је нешто више од 70 различитих заната, а већ 1900. тај број се удвостручио. Неки стари занати су временом ишчезавали, појављивали се нови, а данас о многима говоримо као о важном делу културне баштине. Слично је и у другим крајевима Моравичког округа, па је све мање ткаља, сарача, вуновлачара, воскара, корпара.

Зидари, столари и друге веште занатлије оставиле су трага у народном градитељству. Специфична српска архитектура открива и карактеристике живота у руралном подручју. Од пропадања се зато чувају вајати, салаши и амбари који се више не користе. Све чешће стари објекти добијају нову намену, па су преуређене старе качаре али и у традиционалном духу новоизграђени објекти добра туристичка понуда за одмор на селу.

Мајсторско писмо као сведочанство о стеченом знању и вештини једног заната, само по себи је вредан траг прошлости, а савладани занати, алатке и предмети свакако су трагови рада, живота и умећа… Израда маћанских плоча налази се на листи Националног регистра нематеријалног културног наслеђа Србије. Етнолози музеја из Горњег Милановца и Чачка истражују ова сведочанства и подсећају да занатство треба што дуже очувати као живо културно наслеђе или у најмању руку, не треба га заборавити.

Аутор: Силвија Пашајлић

Сниматељи: Никифор Вуковић, Оливера Сечивановић Милинковић, Милоје Урошевић

Монтажа: Силвија Пашајлћ