Свадба из мог краја

Ивана Павловић и Милош Ћирић су обоје из овог краја и знају се од малена јер је њена мајка била власница продавнице у којој су куповали и Милош и његови родитељи. Романтична осећања десила су се када је Ивана била завршни разред основне школе, а постали су љубавни пар када је била средњошколка. Милош је запросио своју драгу тек када је завршила факултет. Ипак, потврдан одговор младожења није добио лако ни одмах, већ- тек из трећег покушаја.

Два дана пре венчања, младенци су уприличили момачко и девојачко вече. Дан уочи свадбеног весеља, обе породице су се брижљиво припремале за велики дан, украшавала су се дворишта у оба домаћинства.

На дан свадбе, код младожење су се од раног јутра скупљали сватови, потом се ишло по кума. Kада су се провеселили са кумом, сватови крећу даље - пут младине куће... 

Да би дошли до младе, сватови  морају да скину јабуку секирицом, што је био предуслов за "куповину младе". У дворишту се игра коло док млада излази. Потом се ломи пријатељска погача, коју је умесила свекрва. Млада при одласку из дворишта - ломи чашу... 

Затим сватови одлазе у младожењину кућу, где се одржавају бројни свадбени обичаји, попут бацања сита, дизања накоњчета и преношење младе преко прага. 

Младенци фијакером одлазе на венчање, у општину Бабушница. По изласку, кума на брачни пар баца новчиће, бомбоне и шећер у коцкама.

Уследило је потом и свадбено весеље, које је потрајало до касно у ноћ...