Тајне Суве планине

Најстарије живо биће на Балкану је храст китњак који се налази у селу Дивљана испод Суве планине. Према процени стручњака из Завода за заштиту природе, храст је стар више од 1.000 година и још увек доноси плод, жир, иако је његово стабло потпуно шупље изнутра.

На Алпима југа Србије, како је Суву планину назвао Јован Цвијић због њених горостасних, каскадних врхова, успева и цвет феникс, рамонда сербика и рамонда Наталија, биљке које могу да оживе и када се потпуно осуше када им додате само неколико капи воде.

Готово 128 ендемских врста опстало је на Сувој планини која је вековима нудила обиље хране за стоку. Са својим стадима, на ову планину, из Грчке су долазили Црновунци, који су са собом донели технологију производње качкаваља која је опстала до данас.

Један од симбола ове планине су дивљи коњи, који током целе године уживају у слободи на Куновици, како се некада звала Сува планина. Дивљи коњи се сами бране од звери, сами се ждребе и сами проналазе склониште од снега, јаких ветрова и других временских непогода.

Сува планина је била широкогруда према човеку. Све што му је било потребно за градњу куће овде му је било на дохват руке, почев од камена, преко дрвета, до креча и земље.

Типичне куће за овај крај су чатмаре, а за везивање маија у кровној конструкцији становници Суве планине су користили женску косу, што није забележено нигде на простору Србије, док су као изолациони материјал између дасака, чатми и блата користили вуну од оваца.

Сува планина је вековима била склониште хајдука који су у њој скривали опљачкано благо за којим и данас трагају бројни ловци на злато и друго благо.

Уредник: Бранко Станковић

Сниматељ: Дарко Бурсаћ

Монтажа: Марија Баронијан Шашић