Чепел, острво спаса за Србе

Чепелска ада, највеће острво на Дунаву, које се простире јужно од Будимпеште у дужини од 48 километра, многим Србима је, у прошлости, било острво наде и спаса, на коме су нашли уточиште и отпочели нови живот, склањајући се овде од Турака.

Први већи талас Срба стигао је на острво Чепел након пада Смедерева и српске деспотовине 1439. године.

Други талас пристигао је на то острво у време Велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем када је велики део српског народа, из области које су заузели Турци, спас потражио у Угарској.

И пре та два велика таласа сеоба, на чепелској ади живели су Срби, о чему сведочи и манастир Успења Богородице у Српском Ковину, који постоји још од 1320. године.

До пре једног века, готово да није било места на овом највећем острву у Мађарској, у коме није било Срба. Називи многих места и данас сведоче о томе: Рац-Кеве, Рац Адоњ, Рац Мечка, Рац Керестур. Мађари су вековима Србе називали Рацима или Рашанима, наденувши им такво име по њиховој некадашњој престоници Расу и држави Рашкој, одакле су, током векова, пристизали у Мађарску.

На Чепелској ади, Срби су до данас опстали у местима Чип, Тукуља, Српски Ковин и Ловра, где чине апсолутну већину.

Школа у Ловри, која има традицију дугу 266 година, по први пут у својој историји постала је осмогодишња. Захваљујући упорности Срба из Ловре и Будимпеште и разумевању мађарске владе и њиховој финансијској помоћи, деца са Чепелске аде добила су осмогодишњу школу у месту Ловра, у којој се настава одвија на српском језику. Половину ученика у тој школи чине деца мађарске националности која, такође, прате наставу на српском језику.

Уредник: Бранко Станковић

Сниматељ: Дарко Бурсаћ

Монтажа: Марија Баронијан Шашић