Шумадија - стопама историје

Сви путеви који воде кроз Србију морају да прођу кроз њене двери, мало је догађаја из прошлости наше земље, да им Шумадија није била поприште. Од давних времена, па све до скорашњих дана, за ово парче земље јагмили су се многи. Смењивали су се Илири, Келти, Римљани, Словени, Византинци...

Територија данашње Шумадије први пут улази у састав српских земаља крајем 13. века, за време краљева Драгутина и Милутина. Она ће бити и део Душановог царства, па државе кнеза Лазара, а потом и српске деспотовине. Њеним деловима владаће и Турци и Угри, али ће је Срби увек изнова и изнова враћати, па ће Шумадија постати колевка многих буна и ратова, победа и пораза, страдања и славља, али и место рађања неких од највећих јунака српске историје. Трагови тих давних дана и данас су видљиви широм Шумадије.

На источним обронцима планине Рудник, у предивном природном амбијенту, већ вековима тихује манастир Никоље, а надомак села Вишевац, у близини Раче, уздиже се брдо Градиште које чува причу о мајци вожда Карађорђа, о владару који ће у Шумадији живети, у њој ће подићи Први српски устанак, у њој ће славно војевати, у њој ће и погинути 1817. године.

И судбине чланова друге српске нововековне династије биле су везане за Шумадију. Тако ће у Такову крај Горњег Милановца с поносом рећи да је управо ово месташце родно место Обреновића.

Испила је ова лепа регија своју „чашу отрова" и била сведок несрећа које никада не смеју да се забораве. У спомен на жртве читав простор Шумарица је претворен у спомен-парк. У њему се налази дванаест монументалних споменика подигнутих у знак сећања на око три хиљаде страдалих становника Крагујевца и околних места. Најпознатији од њих посвећен је убијеним ђацима средњих школа и постао је симбол ове трагедије, али и читавог Крагујевца.

Када су бојеви и војевања прошли, Шумадија је постала центар рађања модерне српске државе и место одакле је кренуо развој наше земље.

Кажу да је име добила по непрегледним, густим шумама храста и букве које су некада у њој расле. Стари храст који се данас налази у дворишту основне школе у селу Липовац крај Тополе, сигурно памти та времена. На овом месту већ више од 300 година, један од најстаријих храстова у овом делу Србије, био је сведок весеља и ратова, под његовим крошњама окупљали су се хајдуци и њихови јатаци, а народне вође правиле планове за буне, данас су ту школарци, туристи и заљубљеници у пририду... Да може да говори ова изборана кора могла би да исприча много тога, али спремна је још да упија и памти.

Уредник: Владимир Новаковић
Аутор текста: Александра Богдановић
Сниматељ: Павле Танасијевић, Александар Ховјетски, Милош Ранчић
Монтажа: Немања Радић