Орјен, чувар Јадрана

Орјен је моћна планина која са висине гледа друге планине на Јадрану, а са Ловћеном чини планински прстен око једног од најлепших залива на свету, Боке Которске.

Ову горостасну планину, коју су исклесали глечери, Црна Гора дели са још две државе: Хрватском и Босном и Херцеговином, с тим што највећи део од 400 km квадратних, на колико се простире Орјен, припада Црној Гори.

Ледено доба обележило је ову планину, а из тог периода на Орјену је до данас опстала муника, реликт далеке прошлости, захваљујући којој је Орјен добио статус Парка природе.

Мало воде, а још мање земље довољно је овом четинару да се укорени и опстане на камену где ниједно друго дрво не може. На висини од 1.500 метара може се срести муника на Орјену, а поједина стабла ове врсте црног бора стара су више од пола миленијума. Две планине, планина богова Олимп и планина анђела Орјен су два највећа станишта мунике у Европи. Од срца овог дрвета некада се израђивала шиндра која се сматрала најквалитетнијом покривком за куће.

Осим мунике, на Орјену је опстала и кудика, такође реликт из леденог доба, али и неке ендемске врсте из рода ириса и шафрана.

Орјен важи за безводну и жедну планину, иако на њу годишње падне највише кише у Европи, али због крашког терена пуног јама, вртача и бездана, сву ту воду попије подземље.

Иако ова планина не нуди много за живот, у селима подигнутим на Орјену још увек има људи. Живота још има и у селу Жлијеби, које је саздано на камену и од камена. Све куће, гувна, конобе и други објекти зидани су од камена који је служио и као покривка за куће.

Већина становника Жлијеби је напустила шездесетих година прошлог века, а први талас сеоба из овог, али и других села под Орјеном, десио се крајем 19. века, када су многи људи, у потрази за бољим животом, отишли на рад у америчке руднике, у којима је већина њих окончала своје животе.

Уредник: Бранко Станковић
Сниматељ: Дарко Бурсаћ
Монтажа: Марија Баронијан Шашић