среда, 11. феб 2015, 10:05
Траг: Добро нам је овде бити
Седамнаест поклоника из Србије кренуло је на поклоничко путовање земљом монаха и земљом православља, са циљем да зором, на Преображење, буду на самом врху Атоса и тамо се, на висини од 2033 метра надморске висине, традиционално причесте заједно са стотинама других ходочасника.
Документарни филм који су тада снимили за себе је јединствена прича о посвећењу и Светој Гори, највећем православном храму на отвореном.
Атос је премрежен прашњавим путевима и козјим стазама које воде до бројних православних храмова, непознатих широј јавности. Небројена предања говоре о настанку храмова, монашком посвећењу, вери и значају те свете планине.
Све на Светој Гори је јединствено и другачије. Поред тога што овде нема жена (којима је приступ забрањен законом Авато 442. године), забрањено је и купање у мору, сунчање, пецање, ношење кратких панталона, пушење. Устаје се рано, неколико сати пре свитања, и присуствује јутарњој служби. Једе се два пута дневно, у исто време и без разговора. Нема новина, телевизије, интернета и мреже мобилне телефоније.
А опет, све је више људи из целог света који свакодневно долазе овде. Зашто је Света Гора тако јединствена и све више поштована?
Одговор на то питање тражило је наших 17 поклоника.
Јединствена је прича о Светоандрејском скиту чија је црква посвећена Св. Андреји Првозваном, огромних размера са три олтара, по предању "скројена" у Русији крајем деветнаестог века и из Одесе цела довезена бродовима.
Јединствена је и посета скиту из 14. века, преподобног Максима Кавсикаливског, за кога се каже да је у посвећењу живео "птичијим" животом , као птица небеска, не поседујући баш ништа: ни оруђе, ни одећу, па ни једну једину иглу. Поред молитве и поста, његов подвиг се састојао у томе да се на овом свету не везује ни за шта. Чак је и своју келију правио од траве и грања. Поживи неко време у њој - па је запали.
На том месту данас има око 40 келија и 23 цркве.
Група ходочасника из Србије посетила је пет манастира на Атосу, три скита и четири келије.
Аутори: Душан Убовић и Хаџи Борис Соломко
Монтажа: Јован Бановић
Уредник: Љубисав Алексић
Коментари