Београд - вечити град

Мало је познато да је многим политичким неприликама Београда и Србије на почетку 20. века несрећно допринео нестанак и убиство једног српског партијарха.

Несхватљиво је како је трагична прича о патријарху Лукијану Богдановићу занемарена у српској историографији и због тога заслужује нашу пажњу и време. Зато вам преносимо податке о архијереју који је на чудан начин ступио на патријаршијски трон, и који је на још чуднији начин напустио овај свет.

Патријарху Лукијану Богдановићу се за живота, а и касније, приписивало све и свашта. Оно што се сматра извесним јесте да је патријарх био емотиван човек, прилично млад за највишу духовну функцију у Српској цркви, и као такав је, по свој прилици, био потпуно неспособан за политику, вештину одувек пожељну у црквеним круговима.

Последњи патријарх Карловачке митрополије, Лукијан Богдановић, није био нарочито омиљен у српском народу, а занимљив је податак по којем је на контроверзан начин, после више поништених гласања, изабран за патријарха, готово сигурно уз утицај политичких кругова Угарске.

Наиме, у време Лукијановог ступања на трон дошло је до укидања српске црквене аутономије у Мађарској. Могуће је да је мађарска политичка елита тражила мање способну личност на трону Православне цркве како би се лакше спровело укидање црквене аутономије.

Патријарх се, природно, осећао одговорним, али и немоћним да помогне свом народу, па су највероватније због оваквог бремена почеле и његове душевне тегобе и борбе, које су с временом постале веома дубоке. Патријарх Лукијан, неуспешан, несрећан и немоћан да се одупре оваквом искушењу, запада у мрачну депресију... Тражи лек у самоћи. Покушаћемо да реконструишемо његове последње дане.

Емисија је посвећена Владиславу Ф. Рибникар.