Моја лепа Србија-Фрушка Гора, скривене лепоте

Иако се одувек сматрало да су плодни и родни обронци Фрушке горе морали бити настањени још од давнина, тек су ископавања новијег датума то недвосмислено и потврдила. На планини данас постоји више археолошких налазишта од која се најстарија везују за старчевачку и винчанску културу.

Језера Фрушке горе данас су готово најпосећенија локација ове планине. Ипак, мало људи зна да у Националном парку има и нешто другачијих, а подједнако лепих водених атракција. Хидрографска мрежа ове планине веома је густа. Поред језера, чине је извори, врела, мањи и већи потоци и неколико водопада!

Ако из правца Беочина, после манастира Раковац, скренете на први пољски пут лево и после стотинак метара десно, пут са доста успона довешће вас право пред Бели мајдан, једну од три фрушкогорске пећине и једину која је данас отворена за јавност. Позната и као Раковачка пећина и Галерија Раковац, она је заправо стари каменолом из ког је све до 1937. године вађен камен, каолински гранит.

У које год доба године да посетите Фрушку гору уживаћете у цвркуту птица, одмарати очи са неког од видиковаца или, ако имате среће и стрпљења, проматрати многобројне дивље животиње којима је ова планина дом. Овде ћете затећи и прави ћилим боја исткан од готово 1.500 различитих врста биљака, а обиље цвећа и мириса Фрушкој гори донело је и надимак - Медна планина.

Захваљујући својим квалитетима фрушкогорски липов мед један је од шездесетак производа у Србији који на себи носе ознаку заштићеног географског порекла, а последњих година прича о њему почела је да се шири и ван граница наше земље.

Колико год питомо, приступачно и драго Фрушка гора изгледала, она увек може да изненади! Има кутака склоњених од радозналих погледа, комадића раја који су избегли утицај савременог света и делова природе за које ћете се помучити и ознојити да до њих дођете.

Али верујте - вреди их видети! Зато вам у овој епизоди представљамо скривене лепоте, мало познате локалитете и - тајне бисере Фрушке горе.

Уредник: Владимир Новаковић
Ауторка текста: Александра Богдановић