Право на сутра-Расељени у Крушевцу

У Велике Крупце, село удаљено шеснаест километара од Крушевца, из Словиња код Липљана дошла је расељена породица Милкић са четворо деце.

У Словињу су, кажу, све српске куће срушене. Због небезбедне ситуације не усуђују се ни да обиђу имања чији су власници.

Најмлађи син Милош имао је само 4 године када су избегли, али жели да се очево имање у Словињу сачува.

Сви раде како би се сачувало ново домаћинство које су мукотрпно стекли. После више од двадесет година тешког живота почело је да попушта здравље а млади који су стасали немају сигуран посао. 

А у Буковици код Кушевца живи Дејан Цвејић из Великог Алаша код Липљана. Међу четрнаест жетелаца, свирепо убијених у Старом Грацку, био је и његов отац Љубиша Цвејић. За преостале Цвејиће више није било опстанка, морали су да се склоне како би сачували животе. Остала је срушена кућа и више од осам хектара земље, коју нису продали.

Дејан са супругом и три ћерке данас живи у том крушевачком селу. Обоје су незапослени, и за живот се сналазе како умеју. Боре се да им деца заврше школу и да их изведу на прави пут, али то изискује доста новца који је у малој средини тешко стећи. Проблем је и то што нема аутобуских линија до саме Буковице па ученици, по повратку из Крушевца, свакодневно пешаче по осам километара. Када би имао потребне пољопривредне машине могао би, каже, да ради више.

Надомак Крушевца живи породица Милић из Прековца, код Новог Брда. Горан са супругом Славицом и четворицом синова живи у старој кући направљеној од блата, али у њој каже имају мир и слободу. У Прековцу имају земљу и кућу коју обилазе. Немају намеру да продају имовину коју су деценијама стицали њихови родитељи.

Најважније им је да је породица на окупу, а за све друго – како буде.

У њиховој близини живе и Јевтићи из Косовске Каменице. Ни они не желе да продају породично имање и 11 хектара обрадиве земље у селу Бушинце.

У јуну 1999. из Призрена су морали да оду и Стојковићи. Богдан Стојковић је најстарији међу њима и одлучио је да остане. Сматрао је да нема разлога да иде из свог дома јер никоме није учинио ништа лоше. Остао је и од тада му се губи сваки траг.  После свега морали су да наставе даље, ради своје деце. Борба за преживљавање траје и данас, каже Јовица који са супругом живи од два додатка од по осам хиљада динара.

Иако имају имовину, на своја имања не могу да се врате. Право на приватну имовину грађана расељених са Косова и Метохије постало је мртво слово на папиру и многи су на ивици егзистенције.  Једина им је утеха, кажу, што многи нису отуђили земљу на коју ће, пре или касније, право полагати њихови синови.

Томе се нада и Љиљана Ђорђевић – Вилија, која је из Косовске Митровице. Љубав према завичају исказује песмама које пише и изводи. 

Црвени крст и Комесаријат за избеглице и расељена лица годинама им помажу, али многе потребе, исхрану, школовање деце, као и пристигле рачуне за струју расељени морају сами да плате, иако немају  сигурне  приходе. Углавном су без запослења, а радом у надници тешко могу да покрију и основне трошкове – дугове за струју никако. 

Ауторка: Светлана Вукмировић