Траг у простору-Петровачке приче

То је једно од објашњења порекла имена варошице која је у своје име пригрлила и име реке на чијим је обалама никла 1859. године, најпре са другој обали од села Свилне или Свине, када се оно л из имена села изгубило. По другој верзији, Петровац је подигнут по наређењу кнеза Милоша Обреновића, коју му надене назив по пријатељу, крајинском војводи и касније државном саветнику Милутину Петровићу Ери, млађем брату Хајдук Вељка Петровића.

За варошицу, Петровац је проглашен 14. маја 1873. Тако је ова варош у Браничевском округу ступила на цивилизацијски пут развоја и напретка. Ова област у својој историји имала је успоне и падове, време када је живот замирао, али се и будио. На простору Петровачке општине бројни су археолошки трагови од праисторије, римског доба, преко средњег века до данашњих дана.

Овуда су пролазили и Фридрих Барбароса и Темплари, многе војске, али и песници и путописци. Кажу да је своје најлепше стихове Ђура Јакшић написао управо на овим просторима, у Горњачкој клисури. Несрећног Ђуру власти су често слале да службује по разним "забитима", али он то, очигледно, није доживљавао као казну. "Од Великог Села до самога Ждрела, као да је вила ћилим разастрела", одушевљено је певао Ђура Јакшић, док је Феликс Каниц записао: "Излет у ове крајеве може се учинити као путовање у пределе из хиљаду и једне ноћи. Застали смо као опчињени раскошном идилом овог предела где су боравили српски пустињаци".

Наравно, и српски песник и аустријски хроничар су своје речи посветили Горњачкој клисури, по многима, најлепшој у Србији. Богатство и лепота природе, кроз време се не мењају, а данас у Петровацу на Млави и у питомим селима која су се "угнездила" на обронцима Хомољских планина, уз многе друге, причају се старе и нове виноградарске приче.

Ауторка и уредница: Милица Барјактаревић