Културна баштина Србије: Црвка светог Мине у Штави

Мало коме је данас познато да је шире подручје куршумлијске општине у давној прошлости, а посебно у средњем веку, врвело од живота и људских активности. Обронци Копаоника, обиље топлих и лековитих извора, а пре свега рудна богатства, били су заслужни за то што је српска средњовековна држава одавде црпла своју економску моћ. А тамо где су богатство и напредак, тамо је и људско стваралаштво сваке врсте, које увек надживи своје ствараоце.

Један од ретких немих сведока прохујалих векова напретка, славе, потом страдања и ропства, али и непресушне вере у опстанак и поновни успон и процват, јесте и малена Црква Светог Мине у Штави. Ентеријер те цркве и данас изазива снажне емоције код посетилаца. Нико не очекује да ово, споља гледано невелико и једноставно здање, својом унутрашњошћу засени много веће грађевине тог типа. Све зидне површине цркве биле су осликане живописом. Фрескама су били украшени сви зидови и сводови припрате, наоса и олтарског простора. Нажалост, живопис је тешко страдао. Зуб времена током четири стотине година, дим свећа, пожар, разарања и небрига оштетили су ванредна сликарска остварења. Од пожара су највише страдали горњи делови наоса и припрате. Ипак, на основу онога што је сачувано, може се закључити да су зографи штавске цркве веома зналачки и осмишљено успели да на релативно малом простору представе тематски и иконографски садржај. Пажљивијом анализом зидног сликарства Цркве Светог Мине може се закључити да су у питању били даровити сликари, који су и пре осликавања ове цркве били афирмисани у свом уметничком раду. Иако прекривен чађу, живопис нагони посматрача на размишљање, и побуђује жељу да се поново врати – с надом да ће патина векова ускоро бити очишћена брижљивом руком стручњака и да ће унутрашњост цркве, конзервирана,  засијати некадашњим сјајем.

Неме сведоке материјалне баштине неретко прате и усмена предања која су опстала кроз векове. Својом поетиком, језиком и поукама о доброти, љубави и праштању, та предања представљају нематеријално наслеђе које ће опстати само ако га садашња генерација пренесе будућој у свој лепоти његове народне нарације. Такво је и предање и о ктитору штавске цркве, војводи Мркши. Најзад, мало где, као у Штави, гробље око цркве, са мермерним надгробним споменицима, пружа науци могућност  праћења континуитета сахрањивања од средњег века па све до новијег времена. Ако се има у виду да је у питању најквалитетнији бели мермер, то опет сведочи о давнашњој економској моћи становника Штаве и исконској тежњи људи ка лепоти.

 Иако се у селу Штави број становника већ деценијама неумољиво смањује, ново време све више доводи и нови тип посетилаца. То су туристи који у потрази за културним доживљајима и сазнањима у све већем броју посећују само наоко малену Цркву Светог Мине, недалеко од Луковске бање.

Аутор: Милица Бајић Ђого

Сниматељ: Драган Живић