Старо српско писано наслеђе: Тајне Беле цркве Каранске

Посматрајући у том духу Белу цркву Каранску, задужбину жупана Петра Брајана саграђену за време краља Душана, можемо да промишљамо о узвишеним осећањима средњовековних Срба када су посматрали велелепне цркве својих владара. У томе, су српске велможе, пошто су им то услови дозвољавали, нашле подстицај за стварање сопствених задужбина остварујући лични однос према два царства – небеском и земаљском. Као што је познато, у свести средњовековног човека цео живот је припрема за будуће ,,постојање”, јер је обећана вредност била далеко изнад материјалног ,,земаљског трајања”. У Србији Душановог времена, културне комуникације између севера и југа државе биле су знатно живље и садржајније но што се то некада сматрало – нови култови и обичаји, богословски и идеолошки назори и актуелна уметничка схватања. У историјском тренутку – осам деценија пре Велике сеобе, на овом месту у Белој цркви Каранској почетком 17. века настаје један рукопис који је повезао посвећеног православног писара и оријенталног илуминатора. Реч је, дакле, о Каранском четворојеванђељу које се данас чува у манастиру Никоље у Овчарско-кабларској клисури.
Прва и досад најобухватнија монографија о Белој цркви Каранској, произашла из пера научника Милана Кашанина, објављена је 1928. године. Од тада сликарство Благовештенске цркве у Карану добија место у свим озбиљнијим прегледима српске средњовековне уметности доспевајући повремено у саму жижу интересовања научне јавности.

Уредник серије: Ивана Ковачевић
Сценарио: Драган М. Ћирјанић и Ивана Ковачевић
Редитељ: Драган М. Ћирјанић