Блог
Шта је Гранада без бикова
О шпанском Косову, Алхамбри, Телетовићу, али пре свега о Њеном величанству: кориди.
Оно што се десило на Косову 1389, сто година касније збило се у Гранади: само обрнуто. Године 1492. у великој бици пала је и престона Гранада, последње маварско упориште на Пиринејима и Реконкиста је завршена. После седам векова велика маварска држава је сломљена; католички краљеви су 31. децембра 1492. ушли у Гранаду и тако означили потпуни нестанак ислама са простора Западне Европе.
Одолевала је Гранада и једино Гранада пуних 150 година након што је велика маварска држава која је Шпанију свела на "шпанску марку", пограничну област уз данашњу Француску, сасвим и пропала.
Протерани су сви муслимани из Гранаде, с њима и Јевреји Сефарди, али су остали докази моћи једног давног царства. Када сам пре неколико година први пут био у Гранади, заправо цео боравак посветио сам обиласку Алхамбре, тог фасцинантног комплекса палата, башта и хамама, јединог преосталог сведока величине и моћи маварске државе.
Гранада је жив град био и тада, када се у њему није одржавало Светско првенство у кошарци, а поготово је сада када је домаћин групе у којој поред Србије игра и њихова Шпанија.
Некада смо ми у кошарци били Шпанија; у Андалузији очигледно желе и да остану Шпанија, у Гранади се вијоре искључиво шпанске заставе; у Гранади нема, за разлику од нпр. Валенсијане вишејезичних табли на улицама и у хотелима: прво на шпанском па на валенсијанском а онда и на каталанском. При чему су разлике између шпанског и каталонског мале а између валенсијанског и каталонског скоро да и не постоје.
Гранада ми се свидела јер је била тако "шпанска".
И зато сам овога пута у Гранади морао да потражим и оно што Шпанију, поред свега осталог али и пре свега осталог, чини Шпанијом: кориду.
"Плазу де Торос" у Гранади прво сам гледао из локалне чуротерије, места где локалци пију кафу и једу чуросе, неку врсту уштипака који су најбољи кад се умачу у топлу чоколаду. После сам схватио да се са спољне стране тог великог стадиона за кориду у Гранади налазе и одлични ресторани али и "Меџик", један од најбољих ноћних клубова у Андалузији.
Али мене је више занимала магија кориде. Занимала ме је унутрашњост "Плазе де Торос". Како у оволико "шпанској" Гранади не могу да гледам кориду?
Напослетку, након три дана и два неуспела покушаја, улазим. Захваљујући Хосеу Мануелу Пуенту и „Ћаћу" Мартинесу из Туристичке организације Гранаде. Кроз мали пролаз, на наравно црвеним вратима, уводе ме у арену. Гледам око себе, замишљам свих 12.000 људи на трибинама, замишљам пикадоре на коњима, а осећај након хука "оле" кад се разјарени бик очеше о тореадора немогуће је и замислити.
Зашто у Гранади сад нема кориде, више протестујем него што питам. Ћаћо се смеје, "мораћеш да дођеш крајем маја или у јуну". Корида је традиција, она се у Гранади одржава само неколико пута годишње, за верске празнике. У Банату би се рекло: за "славу села".
Али, гледао сам кориду у Малаги у августу, у Валенсији је била у јулу, нису били никакви верски празници? "Корида јесте спектакл али није само спектакл. Корида је духовна ствар; она је само за посебне тренутке."
Да би ми објаснио да је корида спиритуална ствар, Ћаћо ме води у "Цркву". У централном делу великог стадиона, тамо где се на фудбалским стадионима налазе ложе, на „Плази де Торос" је капела. Ту се, пре сваке борбе, одржавају молитве.
Корида у Гранади први пут је одржана у 17. веку; 1668. је изграђен први стадион специјално за борбе са биковима, а пошто је изгорео у пожару саграђена су два нова који су међусобно били конкуренција.
Данашњи гранадски „Плаза де Торос" отворен је 1928. и један је од највећих у Шпанији. Ћаћо ме из "Цркве" води даље. У болницу. И све то у оквиру стадиона. Две сале са операционим столовима, болничка соба, чекаоница. Са модерним медицинским апаратима. Ако нешто крене по злу.
А у Гранади се то, на срећу, не дешава често. Хосе Мануел и Ћаћо не знају ни за један смртни случај, мада је пре неколико година један тореадор добио рог у плућа. Доктори су брзо реаговали и преживео је. Следеће године поново је са црвеним плаштом био у арени.
Корида није окрутно убијање животиња, то је уметност и наш начин живота, прича ми Ћаћо. И зато у Гранади, за разлику од Севиље, не постоји на пример музеј кориде, нити борбе са биковима за туристе.
„Једини начин да видиш кориду јесте да дођеш за наш празник у Гранаду. Тек тада ћеш разумети Гранаду", каже ми.
Ћаћа веома занима и Србија и наш регион, али и Русија. "Зато што је то Европа, а другачији сте од Европе", каже. Његови родитељи долазили су у Дубровник и, погађате, у Међугорје.
Гледа првенство у кошарци, мисли да Србија овај пут нема тако добар тим да дође до завршнице првенства. И пита ме што за Србију не игра Телетовић. Овај Херцеговац, звезда Бруклин Нетса, не да би добродошао овој репрезентацији већ бисмо с њим сигурно играли у полуфиналу. Али, смејем се етимологији; Ћаћу преводим значење презимена Телетовић изнад мрачних штала "Булринга" у Гранади.
Узгред, надимак Ћаћо дао сам мом водичу јер ме је, иако му је брада краћа, подсећао на плеја шпанске репрезентације: Серхија Родригеза. Кога у Шпанији сви зову Ћаћо.
"Видимо се у Гранади, у јуну, за време наших празника", рекао ми је.
"Видимо се прво у полуфиналу, у Мадриду", одговорих, иако немамо Телетовића.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 5
Пошаљи коментар