Како је Сале постао Кајзер

"Само у Мадриду", слоган је овог четворомилионског града. И пуни су бедекери прича о десет ствари које морате доживети у шпанској престоници. Неки на прво место стављају раскошну краљеву палату, неки фасцинантни музеј Прадо, за неке је "Плаца Мајор", тај огромни трг који је некада био и пијаца и губилиште, број један у Мадриду.

Ипак, за Србина који је имао срећу да протеклу недељу проведе у главном граду Шпаније нема дилеме. Три велике победе кошаркашке репрезентације Србије, које су ову малу земљу вратиле тамо где одувек и припада: у краљевску палату светске кошарке, нешто су са чим се не може поредити ништа у Мадриду.

Из тог града, из "краљевског клуба" тог града, Реала из Мадрида, Дејан Бодирога је дошао 1998. у Атину да Србији донесе њено прво светско злато, односно званично четврто (било је још једно незванично) ако рачунамо и успехе друге државе које су Срби створили у 20. веку.

И сада је све почело од Дејана Бодироге. Било је и другачијих мишљења и аргумената који су на папиру деловали убедљиво. Али, Дејанова је била последња.

Место селектора репрезентације и сву слободу у раду добио је тренер почетник, са тек неколико месеци стажирања у Милану, али европска играчка громада: Александар Ђорђевић.

Нема превише примера да је спортиста који је доминирао Европом као играч, то успео и као тренер. Најпознатији је онај коме у документима пише Франц Бекенбауер а кога Немци зову једноставно: Кајзер (у преводу: Владар).

Први блог на овом месту носио је наслов: Може ли Сале да постане Кајзер? Двадесет дана касније, након што је од 12 играча од којих се само један може похвалити изузетно добром сезоном, направио је најбољи тим у Европи и други на планети, па питање више не гласи може ли него – Како је то успео?

Прва тачка, дакле, била је "чишћење терена" од стране бившег саиграча Бодироге и остављање да игра "један на један" са играчима. Затим је Ђорђевић, уверен у своје знање, за сараднике изабрао "људе који знају са људима". Зна какав је култ репрезентације постојао у време док је он био њен плејмејкер и знао је како да га врати. Отуд, Јовица Антонић, Мирослав Николић и Небојша Илић.

Баш зато што је хтео репрезентацију према чијем дресу ће се играчи односити као према светињи, Ђорђевића је толико изнервирао гест Новице Величковића, који је, након што је потписао уговор са неким клубом из турске провинције, схватио да је повређен и одбио да игра за репрезентацију.

Та Ђорђевићева игра "један на један" са играчима трајала је два месеца.

И било је ту свега; и вишесатних разговора Ђорђевићевог помоћника са једним од играча који ће постати звезда шампионата, и несрећних повреда, и стварних и симулараних сукоба, и гледања "Малог Буде" али и највећег мадридског дербија: Реал–Атлетико.

Било је и судијске бруталности у мечу са Француском у групи, и очајних првих 15 минута против Ирана и бразилског шутерског тренинга преко наших бекова у борби за друго место у Гранади.

Али, све је било у циљу одлучујућих утакмица у Мадриду. А велики тимови су велики зато што најбоље играју кад је најбитније.

Против Грчке у осмини финала ова репрезентација Србије показала је да је велика. Заправо, да желе и могу далеко – селектор и његови играчи су показали у мечу пре тога, против Шпаније, али одлична репрезентација Грчке је била прва вододелница: губитници или шампиони!

Бразил је већ био демонстрација моћи, а Француска вероватно најбоља утакмица ове генерације, коју напослетку није покварило ни невероватно шутерско вече најбоље европске "двојке" Николаса Батума.

У свим овим мечевима видела се та "невидљива рука тренера", видело се да је Александар Ђорђевић нацртао својим играчима "како се побеђује".

Како другачије објаснити оно спектакуларно куцање Николе Калинића преко Бурусиса или мирноћа овог Суботичанина у последњим секундама меча са Француском? Како другачије објаснити да Стефан Јовић, који је у Радничком улазио у игру кад први бек промаши пет тројки, одигра првенство са таквом зрелошћу и памећу као да је он уместо Мариновића играо Мундобаскет у Јапану, а уместо Рашића погађао пенале у Турској.

Међутим, видели смо у финалу и шта значи кад се преко пута Србије нађе екипа, не само са 12 супериорних кошаркаша него и са супериорним тренером; Мајк Кшижевски показао је зашто има култни статус у америчкој кошарци и како се финале завршава у петом минуту.

Али, то је већ нека друга кошарка и други систем.

На Србији је да задржи обновљени култ репрезентације, селектора има, језгро репрезентације је створено; остала је само надоградња.

Али, иако материјала има, ситуација није тако оптимистична. У случају дефинитивног опроштаја Крстића проблем је пронаћи играча који би уз Радуљицу могао да игра на позицији пет. У случају да селектор ни убудуће игру не буде желео да прави око горостасног Марјановића, једина нада је да Душко Вујошевић од Николе Милутинова направи респектабилног центра.

Ни на позицији четири, на којој је на овом првенству "изгинуо" сјајни Немања Бјелица, ситација не делује веселије. С тим што на тој позицији ипак имамо три млада играча, три велика талента, од којих су Митровић и Јокић комотно и у Шпанији, пре Бирчевића могли да буду део најбољих српских 12. Као и неколико из "средње генерације" којима ни овог лета није недостајао квалитет, али јесте воља да играју за репрезентацију.

На спољним позицијама стање је на срећу боље, поготово што после Шпаније можемо да кажемо да смо добили још два играча: Јовића и Калинића.

Али, највећа нада је да смо добили нешто много више од неколико играча. И од селектора Владара.

И да ово што смо гледали овог лета неће бити: "Само у Мадриду".