Паспаљ за РТС: Не знам да ли би Југославија победила амерички Дрим тим, али '96 би била друга прича

Кошаркашка репрезентација Југославије била је у трогодишњем трофејном налету. У Загребу је 1989. године освојено Европско првенство, потом 1990. у Аргентини и Светско првенство, да би 1991. у Риму "плави" одбранили европско злато.

Ипак, иако је то требало да буде само почетак нове епохе, испоставило се да медаља из Рима има сасвим другачију тежину. То је уједно и тема документарног филма "Изгубљени дрим тим", који ће 16. септембра бити премијерно приказан на Првом програму РТС-а.

Жарко Паспаљ, као члан те генерације југословенских кошаркаша, истиче да му није освојено злато оно што му се прво враћа у сећањима.

"Не баш. Враћа ми се неправда. Зато јер то не може да се извуче из контекста кошаркашких дешавања, кад причамо о тој генерацији. Значи, та генерација практично је ушла у неки, је ли, сениорски састав, значи дошли смо као млади играчи, и то је већ почело неке '87, '88 године. И освојена су три првенства. Ти си практично завршио та финала са великом предношћу, са финалима која у ствари нису била финала, или макар нису личила на таква. И најстарији играч, '91. године, сам можда био ја, који сам имао 25 година. Значи, практично, ми смо само загребали", рекао је Паспаљ на почетку гостовања у Јутарњем програму РТС-а.

Он истиче да су целе деведесете могле да буду деценија доминације југословенске кошарке.

"Тако је. Та генерација је била јако, јако добра. Сад, да ли је то најбоља генерација? Ми смо само један вагон у једном возићу који се звао југословенска кошарка, и самим тим смо се појавили ми. И били смо јако добри. Оно што ствара лош осећај је да је та генерација растурена због неких других ствари, где је најстарији човек имао 25 година. Значи, тек оно што смо требали да дамо, а не сумњам да би то било адекватно исто овоме као три године пре тога, би се сигурно десило. Тако да, кад кажем 'јавља ми се', то је тај осећај неправде, јер је суштински то је као да си отишао негде и неко ти завукао руку у џеп и узео ти три-четири медаље", истакао је Паспаљ.

Прослављени кошаркаш истиче да није био свестан да би то могло да буде последње такмичење комплетне репрезентације СФР Југославије.

"Ни близу. Ни близу нико од нас. Нисам баш био сигуран да је та политика толико била инволвирана у наше животе. Ми смо само играли кошарку, јако се лепо дружили, проводили пуно времена заједно, зато јер је то било неко друго време где нису баш постојали простори за неке велике одморе. Суштински, играо си за своје тимове док је зима, чим се то заврши, ти пређеш, играш за репрезентацију, и перпетуум мобиле то тако иде. И са тим момцима си проводио доста времена, и нико се није ни бавио политиком. Свакако да се нешто шушкало. Мислим да је Душан Ивковић, као тадашњи селектор, обавио јако добар задатак да те некако држи по страни, да ти је фокус само на кошарци. А политика, као политика, нама постаје да бива позната онога момента када су нам рекли: 'Неће да буде више играња заједно.' Хоћу да кажем, политика и спорт није баш ишао заједно као што иде данас. И жао ми је што је моја генерација сведена до тога, јер то смо ми осетили на својим леђима", објаснио је Паспаљ.

Он се присетио и ситуације у којој је Словенац Јуриј Здовц напустио тим уочи полуфинала Европског првенства у Риму.

"То се десило пре полуфинала. И онако, не затечени, него једноставно ти и даље не схваташ шта се ту дешава. Како неко некоме може да изда било какву наредбу да би било можда боље да не играш то полуфинале и финале. А провео си месец и по дана са тим људима и био си свима брат, како то функционише. Тако да, то је можда био први знак да нешто као: "Чекај, чекај." Али опет, тај фокус је увек био на кошарци. Ми смо одиграли то полуфинале, исто као то финале, завршили. И да, тај осећај после тога, на повратку кући, све је то већ указивало да се нешто мења", рекао је Паспаљ.

На питање да ли би комплетна селекција Југославије имала шансу против САД на Олимпијским играма 1992. године у Барселони, Паспаљ није уверен.

"Нисам баш сигуран. И рекао бих да у континуитету следећих година можда то не би била једина неосвојена златна медаља, та Олимпијада у Барселони '92, да смо били сви заједно. Али сам потпуно сигуран да четири године после тога, где би сви били у свом напону снаге, на следећим Олимпијским играма, да би то била друга прича. Тако да, да, неко ти је украо неку сребрну медаљу на Олимпијским играма и једно три злата, четири, која би требала да се десе", истиче Паспаљ.

Говорећи о самом документарном филму, Паспаљ истиче да је интересантан да ће моћи да изазове емоцију код људи који памте та времена.

"Мислим да ће код старијих људи, моје генерације, мало млађих, да изазове озбиљну емоцију. Озбиљне емоције, на време које је било, на земљу која је постојала, и на све што се дешавало. Тако да, за старије да, млађи ће то можда гледати на неки други начин. Једноставно, кроз тај филм можеш да видиш тежину тих догађаја који су се дешавали. Да ти с једне стране играш или завршаваш неко првенство и да више никад нећеш играти заједно, и да та земља више неће постојати.
Е, кроз тај филм можеш да видиш део који има везе са кошарком и све што ми радимо, а онда упоредо иде други део где се дешавају неке јако, јако чудне ствари, и нажалост, ствари које су промениле све живо", закључио је Паспаљ у Јутарњем програму РТС-а.