Никола Јокић никад отворенији: За Србију ћу играти колико год могу, мама долази у Америку да ми прави гриз

Најбољи српски кошаркаш Никола Јокић добио је неколико дана одмора после две нове победе репрезентације Србије у квалификацијама за Светско првенство 2027. године. Пре повратка обавезама и припремама за нову сезону у НБА лиги, Јокић је у подкасту "Јао Миле" говорио о темама од играња за национални тим и животу у Америци, до породице, браће и Сомбора.

На почетку разговора, Јокић се дотакао својих патика у бојама заставе Србије које су привукле пажњу.

"Јесу. Има разних, али ове су направили. Чак су и прошле патике имали у бојама Србије. Играо сам за репрезентацију у прошлим. И ове године су направили, тако да, пошто планирам да играм за репрезентацију колико могу, да имам и неке патике у нашим бојама – што да не", почео је Јокић.

"После НБА титуле сам осетио олакшање"

Јокић се осврнуо на тренутак после освајања титуле у НБА лиги, када је после чувене реченице "Посао је готов, сад можемо да идемо кући" остао сам у свлачионици са трофејом.

"Ја често останем сам у свлачионици, пошто сам последњи. Имам неки свој ритуал, нешто урадим у теретани и имам истезање, тако да ми стварно треба времена. И када смо на гостовању, сви ме чекају. Често кажем да је то један од најлепших осећаја. Када останеш сам у свлачионици, када сва бука нестане и када се сви разиђу, онда останеш сам два, три, пет, десет, петнаест, двадесет минута. Стварно се неке емоције скупе и буде баш леп тренутак. И тада сам имао осећај да је посао завршен. Можда сам лично осећао више олакшање него еуфорију. Као: освојили смо. Некако сам пре осетио да ми је скинут терет са леђа“, рекао је Јокић.

Он је говорио и о захтевном ритму НБА сезоне, у којој је могуће одиграти свих 82 утакмице. Управо то му, како каже, прија више него пауза између мечева.

"Можда сам и поносан на то. Жеља ми је да играм сваку утакмицу. Играо сам једну сезону 82 утакмице. Можда то ни не треба тако, можда треба некада мало одморити. Али мислим да, када си у неком ритму, утакмица ти дође нормално и на неки начин ти чак и прија. Чак и када сам био повређен, када сам први пут дуже изостао са терена, био сам нервозан. Могу да кажем да сам стварно био нервозан, можда први пут у животу", рекао је.

"Нисам филозофирао кад сам стигао у НБА"

Говорећи о младим играчима који желе да направе каријеру у НБА лиги, Јокић је открио да се на почетку није трудио да покаже све што уме. Његов први циљ био је да се избори за место у екипи, а тек потом је постепено проширивао своју игру.

"Ја сам мало атипичан, пошто сам некако ушао... Када дођеш, најбитније је да останеш. Да би остао, мораш нешто да урадиш. Ако се неко сећа моје прве године, стварно сам играо једну јако једноставну игру која је одговарала свима. Друге, треће, четврте године мало прошириш. Али мој почетак је био такав да, када год уђем у игру, даћу све од себе. Ако играм минут, трчаћу спринт горе-доле. Неко ће ме видети: ‘Види овог, овај трчи'", објаснио је српски кошаркаш.

Са већом минутажом стизала је и већа слобода на терену. Јокић је објаснио да је у првим годинама намерно поједностављивао игру како би тренерима показао да могу да се ослоне на њега.

"Када сам добио минуте, упростио сам своју игру, кошаркашки гледано. Ово ћу радити, ово ћу радити, нећу филозофирати. Да тренер види: ‘Овај ми је добар, овај ми не компликује, знам шта могу да очекујем од њега’. Никада нисам имао оно: ‘Сада треба дуже да играм’. То ми никада није било, па ни сада. Него да останем на терену што дуже. Онда годинама додајеш другачије ствари. Покушаваш, шутираш, лопта је више код тебе... Сада, богами, радим све. Што треба и што не треба", поручује Сомборац.

О својим препознатљивим додавањима, којима често проналази саиграче пре него што они сами очекују лопту, Јокић је рекао да су до њих довели и бројни неуспели покушаји.

"И грешке. Мислим да их има јако пуно. То је стварно од почетка, од Меге, од тих тренера који су ме пустили. Још и у Сомбору. Грешио сам, али сам имао опцију да пробам, имао сам слободу да пробам. Када пробаш једном, два, три пута и видиш да не иде... Нешто упали, нешто не упали", објашњава центар Денвера.

"И данас се свађам с браћом, али и треба"

На почетку НБА каријере имао је, како је навео, неколико саиграча чије су му радне навике послужиле као пример.

"Када сам дошао у НБА, имао сам Вилсона Чендлера и Џамира Нелсона, Мајк Милер је исто био ту. Они су сваки дан били у хали. Да ли је шут или нешто друго, али њихов ментални склоп је био: ‘Ја ћу доћи и радићу нешто’. Имао сам јако добре узоре. Имао сам некога кога, ако треба, само копираш. Не треба бити баш паметан, само ископираш. Онда ћеш кроз неке године направити своју рутину, свој пут, оно што је теби добро. И дан-данас, ако кажем 300 дана, ја сам 295 дана у хали", открива Јокић.

Важан део Јокићевог живота представљају његова браћа Страхиња и Немања. Он је открио да се и данас не слажу увек око свега, али да су управо различита мишљења део њиховог односа.

"И дан-данас се свађамо, али и треба. Мислим да, када бисмо сви исто размишљали, било би глупо. Кроз неке њихове примере видео сам како не треба. Али сам видео и како треба – како се тренира, како се у неким неусловима тренира, како се залаже, како се бори и како се игра. До моје 21, 22, 23. године још су понекад утицали, можда су и они доносили неке одлуке. Али сада је више групно. Када дође до доношења неке одлуке, некако сви колективно знамо која је права", рекао је Јокић.

Однос према сопственој деци променио је и његов поглед на жртве које су родитељи подносили током његовог одрастања и развоја у кошарци.

"Почиње нормално од маме и тате. Сећам се касних тренинга, завршавамо касно, а тата чека... Њихово време, жртвовање, новац у неким моментима... Нисмо имали за патике, за путовање. Када сам одлазио, мама и тата дођу, буду два-три дана. Све своје слободно време су стварно некако мени посветили и помагали ми. Сада видим које су ствари они радили за мене, које можда ја сада радим, ако да Бог, за своју децу", открио је српски кошаркаш.

"Деци желим да пренесем наш менталитет и нормалност"

Управо породицу као главни ослонац.

"И дан-данас волим да мама и тата дођу код мене, а и ја сваки дан када могу идем код њих. И дан-данас мама долази у Америку да ми прави гриз", рекао је Јокић.

Он се дотакао и теме вредности које покушава да усади својој деци, оне са којима је он одрастао у Србији.

"Имамо срећу што је и брат тамо и што и он има децу, тако да сада имамо петоро деце укупно. Има их пуно који причају наш језик. Они ће одрасти тамо, вероватно ће ићи и у школу тамо. Није могуће да им одузмемо то њихово што имају тамо, али покушаћемо да им неки наш менталитет, размишљање и наше вредности утувимо у главу. Чим дођу овде, свиђа им се и њима је овде јако лепо. Докле год се будемо враћали у Сомбор, биће добро", рекао је.

Јокић жели да им пренесе и, како је рекао, нормалност. Као пример је навео сопствено детињство и скромније услове у којима је одрастао.

"Можда неку нормалност. Тешко ће... Њима је сада базен нормалност, добар ауто им је нормалан. Они чак и не знају шта значи када није тако. Мој тата је возио 'Стојадина', ми смо се возили у 'Стојадину', некада чак нисмо имали ауто. Тако да бих волео да имају неку нормалност око себе и да тако размишљају", објаснио је српски суперстар.

"Фотографисање ми све више смета, доста је било"

Сомбор је због тога за Јокића много више од места у које се враћа после сезоне. У родном граду и даље је окружен пријатељима који воде живот далеко од света врхунског спорта.

"Моји другари имају нормалне послове. Раде од девет до пет, имам кума који ради као шумар од пет до три. Када си у таквом нормалном окружењу... Да сам отишао негде другде и имао другачије људе око себе, мени би онда то било нормално. А мени је сада ово нормално: да идем на викендицу, да идем да старам коње, да попијемо пиво негде, да се дружимо. Био сам јуче у Молу. Људи ни не знају где је Мол. Имам неке коње тамо. Дошао је момак који је победио велику трку за нас, славили смо, пекли прасе. Мени је то супер, скроз", открио је Јокић.

У разговору је било речи и о односу према навијачима и недостатку приватности. Јокић је рекао да му јако недостаје приватност. Признао је да му све више смета када му људи прилазе док је са породицом и пријатељима.

"Све ми више смета и све сам безобразнији према људима који ми прилазе. Искрено, напорно је. Људи у мојој околини знају да се стварно не сликам, то је моје време. Сад ћу опет да звучим безобразно, али тако је - како је", рекао је Јокић.

Ни овог пролећа и лета, које је као и обично проводио у Сомбору, није желео да се фотографише са људима који су му прилазили. Објаснио је да му је важно да време ван кошарке остане његово.

"Стварно се не сликам, нити сам, нити са децом, то је моје време и ако људи не могу да схвате... Чак сам и безобразан и људи увек имају коментаре, али прошло је већ 10-11 година, доста је било. Хајде кад сам освојио МВП и све разуми, али некако је сада већ и доста. Исликали смо се ваљда. Боље да ми неко неку доскоцицу, да ми каже, него да ми каже 'Еј, да се сликамо'. Као у зоолошком врту, да сликаш неко чудо тамо. Сад сам испао безобразан, али тако је - како је", закључио је Никола Јокић.