Самоуништење у два чина

Крени. Стани.

Пиши. Бриши.

Ајде. Немој.

Те речи и гласове чуо сам у глави када је на ред дошло писање текста после изузетно болног пораза од Аргентине.  

Знам да мора нешто да се напише, али исто тако знам да је у неким случајевима боље писати са временском задршком. Зато је и преноћило, али боли исто и у новом дану.

Након свега до сада виђеног, некако имам осећај да смо на овом првенству гледали две српске репрезентације.

Прва је она убедљива, самоуверена, ефикасна и атрактивна коју смо пратили у припремама (не заборавимо 10-0 скор) и у прва четири меча у Кини.

Наравно, тренинг мечеви и противници које смо победили у прва четири наступа на Мундијалу, изузев Италије, нису никакав репер. Бар нису требали да буду.

А онда, на мечу против Шпаније, у директној борби за прво место и лакши пут у завршницу турнира, као да је на терен изашла нека друга екипа. Без идеје, без елана, без оног карактера да се добија и када се не блиста.

У истом ”неритму”, нажалост, наставило се и најважнијем мечу на турниру, против Аргентине, која нас је, народски речено, школовала (мада се може рећи и сколовала) и добила са два и по играча, уз дужно поштовање целом саставу одличног тренера Серхија Ернандеза.

Шпанци су оголили све наше проблеме, а Аргентици исте експлоатисали до савршенства, вртећи ”пик” у бескрај (ах тај мали Кампацо), користећи вишак простора за шут споља (12 убачених тројки, чак девет у првом полувремену) и на крају затворивши меч игром на искуство, односно на Сколу (20 поена за 39-огодишњег мајстора).

Проток лопте и одбрана која нас је до сада красила и која је чинила основу система, а на којима је селектор инсистирао, појављивали су се у траговима. 

Наш најбољи играч Никола Јокић, ол-стар НБА центар, поене је углавном правио тако што ”зидао” у рекету трошећи снагу на дуеле са центрима Аргентине, а сви знамо да то није његова примарна кошарка. Истина, на овом мечу од 31 минута, 27 је провео на позицији пет, али рутине и уиграности ту није било.

Човек који је најбољи плејмејкер међу високим играчима на свету и који у НБА лиги доминира управо у ”пик ен рол” игри са бековима, ту улогу на овом мечу али и на целом првенству није имао, у овом тиму дугајлија и мањка бекова, што је селектор истакао као главни проблем на конференцији за медије.

Али нису ни Јовић и ни Мицић (поготово у његовим личним околностима) криви за ”распад система”, као ни Гудурић, који се у том систему тражио од почетка припрема и који се очигледно у њему није снашао.

Несрећа је што четврти преостали бек и наш најбољи играч на шампионату, Богдан Богдановић, био изузетно добро чуван и константно удвајан, те је уз пуно трошења убацио 21 поен. Фалила му је подршка, а понекад је деловао као Сизиф на терену.

Дисбаланс међу позицијама био је превелик. Били смо спори. Били смо троми. Били смо превисоки, чак и да изузмемо позицију пет, на којој се на крају крајева није знало ко је прва а ко четврта опција. Били смо... Па све оно што претходних година нисмо.

Истина је да смо имали пуно проблема у припремама за шампионат у том контексту (повреде Теодосића и Милосављевића који би сигурно били део тима), истина је да су те припреме спровођене у већем свом делу са крњим саставом, али намеће се питање зашто није пронађена алтернатива, нити када је реч о саставу нити када говоримо о начину игре.

Слепо инсистирање на стилу који са овим саставом није могао да да исти резултат као ранијих година, доказ је да се систем урушио изнутра и да више није био способан да се мења и прилагођава.

Времена за детаљну анализу ће бити, али једно је већ сада сигурно и стоји и сада и стајаће и на крају првенства и довека - пропуштена је шанса генерације да се узме светско злато, гледајући и на састав нашег тима и састав највећег такмаца и кошаркашког владара светом, тима САД.

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (Marko Ljubomirović)