Самоуништење у два чина

Крени. Стани.

Пиши. Бриши.

Ајде. Немој.

Те речи и гласове чуо сам у глави када је на ред дошло писање текста после изузетно болног пораза од Аргентине.  

Знам да мора нешто да се напише, али исто тако знам да је у неким случајевима боље писати са временском задршком. Зато је и преноћило, али боли исто и у новом дану.

Након свега до сада виђеног, некако имам осећај да смо на овом првенству гледали две српске репрезентације.

37066513 Ђорђевић на мечу против Аргентине

Прва је она убедљива, самоуверена, ефикасна и атрактивна коју смо пратили у припремама (не заборавимо 10-0 скор) и у прва четири меча у Кини.

Наравно, тренинг мечеви и противници које смо победили у прва четири наступа на Мундијалу, изузев Италије, нису никакав репер. Бар нису требали да буду.

А онда, на мечу против Шпаније, у директној борби за прво место и лакши пут у завршницу турнира, као да је на терен изашла нека друга екипа. Без идеје, без елана, без оног карактера да се добија и када се не блиста.

У истом ”неритму”, нажалост, наставило се и најважнијем мечу на турниру, против Аргентине, која нас је, народски речено, школовала (мада се може рећи и сколовала) и добила са два и по играча, уз дужно поштовање целом саставу одличног тренера Серхија Ернандеза.

Шпанци су оголили све наше проблеме, а Аргентици исте експлоатисали до савршенства, вртећи ”пик” у бескрај (ах тај мали Кампацо), користећи вишак простора за шут споља (12 убачених тројки, чак девет у првом полувремену) и на крају затворивши меч игром на искуство, односно на Сколу (20 поена за 39-огодишњег мајстора).

Проток лопте и одбрана која нас је до сада красила и која је чинила основу система, а на којима је селектор инсистирао, појављивали су се у траговима. 

Наш најбољи играч Никола Јокић, ол-стар НБА центар, поене је углавном правио тако што ”зидао” у рекету трошећи снагу на дуеле са центрима Аргентине, а сви знамо да то није његова примарна кошарка. Истина, на овом мечу од 31 минута, 27 је провео на позицији пет, али рутине и уиграности ту није било.

37066521 Никола Јокић у Кини није личио на оног из Денвера

Човек који је најбољи плејмејкер међу високим играчима на свету и који у НБА лиги доминира управо у ”пик ен рол” игри са бековима, ту улогу на овом мечу али и на целом првенству није имао, у овом тиму дугајлија и мањка бекова, што је селектор истакао као главни проблем на конференцији за медије.

Али нису ни Јовић и ни Мицић (поготово у његовим личним околностима) криви за ”распад система”, као ни Гудурић, који се у том систему тражио од почетка припрема и који се очигледно у њему није снашао.

Несрећа је што четврти преостали бек и наш најбољи играч на шампионату, Богдан Богдановић, био изузетно добро чуван и константно удвајан, те је уз пуно трошења убацио 21 поен. Фалила му је подршка, а понекад је деловао као Сизиф на терену.

Дисбаланс међу позицијама био је превелик. Били смо спори. Били смо троми. Били смо превисоки, чак и да изузмемо позицију пет, на којој се на крају крајева није знало ко је прва а ко четврта опција. Били смо... Па све оно што претходних година нисмо.

Истина је да смо имали пуно проблема у припремама за шампионат у том контексту (повреде Теодосића и Милосављевића који би сигурно били део тима), истина је да су те припреме спровођене у већем свом делу са крњим саставом, али намеће се питање зашто није пронађена алтернатива, нити када је реч о саставу нити када говоримо о начину игре.

Слепо инсистирање на стилу који са овим саставом није могао да да исти резултат као ранијих година, доказ је да се систем урушио изнутра и да више није био способан да се мења и прилагођава.

Времена за детаљну анализу ће бити, али једно је већ сада сигурно и стоји и сада и стајаће и на крају првенства и довека - пропуштена је шанса генерације да се узме светско злато, гледајући и на састав нашег тима и састав највећег такмаца и кошаркашког владара светом, тима САД.

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (Marko Ljubomirović)