Немачка је после велике борбе и узбудљиве завршнице победила Турску, објединивши титуле светског и европског шампиона.

Денис Шредер је проглашен за најкориснијег играча турнира, а Исак Бонга за најбољег кошаркаша финалног сусрета. Алан Ибрахимагић је поновио успех Светислава Пешића и добро подмазану машину одвео до новог злата.

Када су се утисци после немачке прославе слегли, издвојили смо шест ствари по којима ће Евробаскет 2025 бити упамћен, а избор је био више него обиман.

Дебакл Србије

Не постоји други начин да се опише учешће "орлова" на Евробаскету. Након савршених припрема, великих очекивања и колективне еуфорије, изабраници Светислава Пешића су такмичење завршили у осмини финала.

Упркос томе што сировим квалитетом не може да парира освајачу бронзе са Олимпијских игара, Финска је показала да јој је много више стало до пласмана у наредну фазу, што је и успела да оствари. Срцем, залагањем и спортским безобразлуком.

Јесте Србија остала без капитена и душе тима већ на другој утакмици, али то није оправдање да се са троструким МВП-јем НБА лиге падне са прве степенице у нокаут фази.

Поновио се тако сценарио из 2022. године, када је Србија такође била без Богдановића, али је и поред тога била један - ако не и највећи - фаворит за титулу. Тада су се у осмини финала десили Италијани и Марко Спису.

После сребра у Манили и бронзе у Паризу, остаје велики жал за новим неуспехом на првенству Европе. Злато је било савршен начин да се заокружи циклус са Пешићем на клупи, али ће се уместо тога у нови изазове кренути у непланирано тмурној атмосфери.

Немачка машина која не рђа

Пре него што је првенство почело, Немачка је важила за другог фаворита на турниру, одмах иза, сматрало се, неприкосновене Србије. Сви су их видели као једну половину финалног пара.

Када се групна фаза завршила, имали су највеће шансе за злато, што је додатно учвршећно прераним крајем "орловог" лета. Помогла је умногоме и рана елиминација Француске, али то нимало не обезвређује каснији успех Немаца, који је био потпуно заслужен.

Током читавог турнира су светски прваци били константни и то на веома високом нивоу. Није их пореметио ни немали број повреда, лоше здравствено стање главног тренера, али ни притисак који се нагомилавао са сваком новом победом.

Рутински су Немци завршили прву фазу такмичења, да би у свим мечевима који су уследили, укључујући и финале, били у заостатку, који је умео да се протегне и на већи део сусрета. Ниједном међутим нису деловали нервозно и одступили од свог плана.

Играли су као да су унапред знали исход сваке утакмице, а када једна тако квалитетна екипа нема ни зрно сумње у своје способности, исход може бити само један.

Вучји пут Финске

Изненађења су саставни део сваког великог такмичења. Некада их нема у жељеној мери, некада покваре завршну фазу, али су увек добродошла и без њих би се све свело на пуку бирократију.

Турци јесу стигли до финала, а умало и до победничког постоља, али су и од самог почетка били у другом ешалону фаворита, који су циљали медаљу. Стога се за најпријатније изненађење, осим уколико сте из Србије, мора прогласити Финска.

По први пут у својој историји, Финска је успела да дође до полуфинала Европског првенства. На крају их је само један шут коштао бронзе, али то не умањује утисак који су распуцани Финци оставили.

Играли су модерну кошарку која се темељи на шуту за три поена, а украсили су је великим бројем акција које се завршавају закуцавањима, што је мелем за свачије очи. Нису презали ни од кога, а храброст и мангуплук су им се вишеструко исплатили.

Доказали су и да Финска није само Лаури Марканен, већ да су направили систем који би у наредним годинама могао да им донесе нове успехе.

Доминација НБА играча

Већ годинама на првенствима Европе највећу пажњу привлаче играчи који наступају у НБА лиги, а којих је из године у годину све више.

Уз статус иде и велика одговорност, те се стога од највећих звезда очекивало и да буду у првом плану и својим квалитетом учине такмичење још занимљивијим. На крају се може рећи да су испунили свој задатак.

Приче о специфичности европске кошарке, Фибиним правилима и тешком навикавању на услове са друге стране "баре" пале су у воду, те је турнир протекао пре свега у знаку НБА играча.

Најбоља петорка турнира била је сачињена искључиво од кошаркаша који за хлеб зарађују у Сједињеним Државама, а доминацију потврђује и листа стрелаца. 

Међу 12 најбољих стрелаца Евробаскета налази се само један играч који наступа у Европи и то је Џордан Лојд, који се нашао на петом месту. 

Неколицина екипа је готово у потпуности зависила од наступа својих НБА играча, без којих би били и упола слабији, што довољно говори о томе колико је за квалитет турнира важно њихово присуство.

Повреде у првом плану

Иако је одзив највећих звезда био на веома високом нивоу, повреде су ипак имале доста утицаја на коначан исход турнира, који би вероватно био другачији да су све екипе биле комплетне.

Богдановићев рани завршетак турнира је много коштао Србију, а ситуацију су погоршале повреде Тристана Вукчевића и Алексе Аврамовића, као и чињеница да је Василије Мицић био ровит.

Француска је пак највише пропатила. Чак четири центра, укључујући и Виктора Вембањаму, отказала су учешће пре турнира, на ком су се повредили Стразел и Сар. 

Немачка је била без Морица Вагнера, Крамера и Хартенштајна, а после пар мечева је отпао и Фојтман. Шпанци су ионако неискусан састав морали додатно да подмладе због повреда, а питање је докле би Босна и Херцеговина догурала да је могла да рачуна на Џанана Мусу.

Литванија је остала ускраћена за Јокубајтиса, а Шенгелија је после операције срца играо на сопствену одговорност. Такав расплет значајно је утицао на квалитет такмичења, као и на велики број изненађења.

Изостанак неизвесности

Први пут након 50 година – а вероватно и у историји, подаци сежу само толико далеко – Европско првенство у кошарци завршено је без иједне утакмице која је решена у продужетку.

Није да није било неизвесних дуела. Финале је оправдало очекивања, али је недостајало више сличних сусрета током првенства. Полуфинала су на пример била веома разочаравајућа.

Осим пар изненађења, целокупна нокаут фаза била је лишена узбудљивих завршница и мечева чији се победник не зна до последњих секунди. Без обзира на квалитет самих мечева, то је оно што их може учинити спектаклом.

Један од разлога је свакако и формат који је промењен 2011. године и који предвиђа учешће 24 екипе, од којих је за неке и једна победа у групи историјски успех. Одразило се то и на посету, што се видело по полупразним дворанама  у групној фази.

Тако је и остао осећај да је првенству нешто недостајало, иако су сви потребни састојци били ту. Недостајало је више неизвесних утакмица.

Рекао је Алперен Шенгун после победе у полуфиналу да чак и Јанис Адетокумбо има слабих тачака и да су он и његови саиграчи договор из свлачионице спровели у дело.

Није грчка НБА звезда тако добар додавач, па су га Турци нон-стоп удвајали или чак утрајали и терали га да се ослобађа лопте. Адетокумбо је имао потешкоћа у томе и често таква додавања нису била најпрецизнија и правовремена.

Нешто слично су Турци радили у мечу са Србијом Николи Јокићу, али су његова додавања три класе изнад Јанисових, па добра одбрана изабраника Ергина Атамана у том сегменту није била толико видљива.

Утакмице између Турске и Грчке и Словеније и Немачке показале су да највеће звезде нису важне, ако екипа не игра тимску игру и одбрану и да појединац не може да победи систем.

Адетокумбо се мучио да дође до позиције за поентирање против Турака. Углавном су га бранили тако што му се одмакну, сузе одбрану и затворе му продор. У безброј таквих ситуација Грк је правио кораке, фаулове у нападу или је лоше додавао када види да не постоји пут до коша.

Агресивна одбрана на сваком кораку виђена је од стране турских кошаркаша. У стопу су пратили Грке и нису им давали ни милиметар простора - оно што би сваки тренер пожелео.

Ергин Атаман је дефанзиву Турске довео скоро до савршенства. Тако добро бране игру два на два и играча са лоптом сваки пут терају далеко од коша. У једној таквој ситуацији Толиопулос је чак нагазио аут-линију после блока саиграча, иако је био два, три метра далеко од ње. 

Ако је Немачка на овом првенству до сада важила за екипу која игра одбрану "прса у прса", Турска је тај сегмент подигла на виши ниво. Бековска линија ни у једном тренутку није направила велику грешку у комуникацији, разумевању или преузимању. Увек су знали где, када и кога бране.

Све то не би било могуће без центара тј. високих играча Турака. При сваком пик енд ролу у одбрану искакали би два до три корака напред и терали противника са лоптом да се повлачи и тако му сужавали опције у нападу.

Турска екипа има "велика тела" у разним петоркама, што значи да не постоји много ситуација у којима ће њен играч бити у подређеном положају против ривала, осим када је у питању Шејн Ларкин. Међутим, јако добро и брзо ротирају, што су показали на примеру против Адетокумба.

Није само против Грка селекција Атамана показала класу у одбрани. Исто је учинила у дуелу са Летонијом над Кристапсом Порзингисом који је убацио 10 поена и имао шут из игре 3/12.

Николи Јокићу је Турска допустила да јој убаци 22 поена, али уз много муке и чврсте игре у рекету. Ни у четвртфиналу против Пољака није показана ништа славија одбрана, јер је Џордан Лојд завршио меч са 19 поена, али већину је постигао при крају када је победник већ био решен. До тада, убацивао је око 30 у просеку.

Једна чињеница говори у прилог томе колико добру одбрану игра Турска - ниједан меч нису изгубили на Евробаскету, а од осам сусрета, чак шест су добили са двоцифреном разликом.

Мораће Турска да покажу исту дефанзиву ако мисли да се супротстави Немачкој како би  је онемогућила да макар до 2027. године буде актуелни светски и европски првак.

Вук нема снагу тигра, брзину гепарда или камуфлажу јагуара, већ се ослања на издржљивост и тимски рад. Сатерају плен у неповољну позицију, пронађу слабу тачку и искористе је на фаталан начин. Тако је и на кошаркашком терену – ни Србија, ни Грузија нису могле да их надтрче, надскачу и натпуцају. Њима је тај ритам познат од малена. Тако су тренирани и селектирани.

Место на зачељу чопора приликом ловне формације заузима алфа мужјак. Најспособнија и најпаметнија јединка надгледа и контролише целокупно кретање осталих. У овом случају, то би био Хенрик Детман.

Детман покренуо "фински ФМП"

Светислав Пешић је више пута рекао да му је прва помисао о пензији дошла на подијуму у Индијанаполису. На врху стоји са златом око врата, а поред њега су бронзани Немци, са све сином Марком. Селектор те немачке репрезентације био је управо Хенрик Детман.

Легендарни фински тренер, који је успео да утре пут Туомасу Исалу, Ласију Туовију и осталим наследницима, осмислио је стратегију развоја финске кошарке, повезану са образовним системом. Визију је преточио у план, план у стратегију која функционише од 2012. године, две године пре дебитантског учешћа Финске на Мундобаскету, наравно са Детманом на клупи.

Детман није био селектор прагматичар, него селектор визионар. Покренут је пројекат хелсиншке кошаркашке академије (ХБА).

"Твоје је само да учиш и тренираш"

Фински кошаркашки савез је започео сарадњу са појединим средњим школама у Хелсинкију с намером да истовремено пружи све услове за развој и напредак дечака и девојчица од 13 до 19 година, уз неизбежно образовање. Одабране су две мешовитоспортске средње школе Мерски и ПХИК, које поред наставе пружају и све што је потребно талентованој деци за тренинг, од сале, преко исхране, до доступних тренера. Поређења ради, налик ФМП-овој академији и интернату са почетка 2000-их, само у националном опсегу.

Даљим растом и развојем, клинци са 16-17 година постају део такмичарске селекције академије ХБА-Мерски са учешћем у другој лиги. Без такмичарских амбиција.

Сви носиоци Финске су прошли кроз ту академију – Марканен, Јантунен, Валтонен, Литл, Маџуни, па чак и "грејач клупе“ Густавсон. Чувено име Петери Копонен је по завршетку играчке, започео тренерску каријеру управо у ХБА.

Елитистички принцип академије критиковали су локални клубови, пошто им одузима таленте и онемогућује доказивање њихових тренера. Свакако и играчи академије и клубова део су шире стратегије зване „Вучји пут“ са првом фазом названом "Суси ол-старс“.

Штенад се доказује

Прво упознавања деце са националним системом с једне стране и уједно иницијално „сито“ селекције креће кроз кампове зване "Суси ол-старс“. "Суси“ значи "вук“ на финском, отуд и надимак репрезентације "Сусијенги“ (Вучји чопор), те "Суденполку“ (Вучји пут).

На званичном сајту Кошаркашког савеза Финске постоји одељак посвећен управо „Вучјем путу“ где се тачно и прецизно пишу циљ, вредности и мото:

Вредности: Поверење, заједнички рад, плурализам, оријентисаност ка спортисти, отвореност
Мисија: "Буди што бољи можеш бити“
Визија: Сви играју на А-нивоу!

Штавише, постављен и ПДФ фајл са упутствима и детаљима шта чини правог спортисту каквог Финци желе да одгаје – од облачења, спавања, слушања музике, преко санкција у случају алкохолисања, до количине угљених хидрата и протеина у тањиру.

Рекло би се "досадно“, бездушно, да није "бећарски“, али је, пре свега, скандинавски систематично, утемељено, конкретно, прецизно и транспарентно. Ништа се не препушта случају. Камо среће да и неки други савези имају такав план.

Циклични принцип и методологија

Мастер рад Факултета за образовање и друштвено-спортске науке Универзитета у Малмеу, објављен 2021, детаљно се феноменом "Вучјег пута“. Основна идеја, започета 2002. године, јесте да се тестирањима, испитивањима и интервјуима прикупе највалиднији подаци везани за младе играче, чиме се унапређује рад и напредак.

Одабир креће локално, од места до места. Клупски тренери подвргавају децу старијег основношколског узраста одређеним тестовима, и само они са потребним резултатима похађају кампове. Тестови обухватају вештине полагања у кош, издржљивост, снагу и мобилност. На пример, од дечака се тражи да 11 минута непрестано трче руту од 20 метара са прогресивним растом темпа, затим да за минут и 20 секунди убаце одређени број полагања, те да у пози "даске“ стоје минут и 30 секунди. Ко то прође и упадне у камп, спрема се за нова испитивања на самом кампу. Тестирају се кошаркашке вештине, антропометријске мере, мобилност, брзина, физичка снага, издржљивост и скок увис.

Сви тренери воде се цикличним принципом рада: одабир пожељних мерења – одабир алата за мерење – прикупљање података – анализа – прилагођавање – примена прилагођавања – пропратни тестови.

Поред бројева, узима се у обзир и људски аспект кроз разговор и интервјуе. Када се споје наука и комуникација, долази се до селекције. Приоритет је оформити екипу са шест најбољих у том узрасту и шест највећих потенцијала. Дакле, можда петнаестогодишњак X бриљира у домену снаге и распона руку (рецимо), али ће му саиграч бити и вршњак Y најимпресивније узлазне пројекције у том домену са врхунцем у каснијем добу.

Како се наводи у поменутом раду, фински тренери су свесни да је кошарка непоштена према нижим људима, и стога мала нација попут Финске, са још мањом базом играча, не сме да испусти ниједног талента.

Тако се дошло до полетних, скочних, прецизних и издржљивих појединаца, од малена навикнутих на оно што се од њих тражи, уз пажљиву бригу о сопственом напретку.

Годину дана након овог истраживања, Финска се 2022. домогла до тада најбољег резултата – четвртфинала Евробаскета, а сада је отишла корак даље до борбе за медаље. За то време, српска кошарка пати јер нема довољно нових младих играча, тренери кукају због статуса и услова рада, а најбољи играч златне У16 селекције Никола Кустурица брани боје Барселоне.

Светски шампиони су након великог успеха у Манили и четвртог места на Олимпијским играма поново осигурали борбу за медаљу и показали да су тренутно најконстантнија европска селекција.

Пре почетка шампионата су остали без Морица Вагнера, Ајзее Хартенштајна и Дејвида Крамера, а после меча групне фазе против Велике Британије су објавили да је турнир завршен за Јоханеса Фојтмана, док се и Исак Бонга мучи са повредом.

Осим тога, Алекс Мумбру је услед здравстених проблема пропустио пар мечева, пре него што је објавио да није у стању да предводи екипу до краја турнира. У први план изашао је његов помоћник Алан Исмаилагић, а Мумбру ће остати у стручном штабу до краја шампионата.

Уз све пехове, Немачка је рутински прошла у нокаут фазу као прва у својој групи, да би се већ у осмини финала нашла у проблему.

Мучили су пргави и одлучни Португалци светског првака током три четвртине, али Немачка ниједном није ушла у нервозу, не дозволивши ривалу да је уведе у неизвесну завршницу и направи изненађење. На крају су забележили убедљив тријумф.

Још теже је било против Словеније, која је након прве четвртине имала двоцифрену предност. Топили су међутим Немци тај заостатак натенане и на крају без превише неизвесности прошли у полуфиналу.

Једна су од ретких екипа на турниру која не зависи од учинка истакнутог појединца, што је на пример случај са Словенијом и Финском. Зна се врло добро да су Франц Вагнер и Денис Шрудер предводници "панцер дивизије", али је учинак осталих играча оно што заправо прави разлику.

Многи су мислили да ће Немачка значајно попустити одласком Гордона Херберта са клупе, али се испоставило да је систем који је успоставио наставио да функционише и без њега.

Испадањем Србије и Француске, Немци су дошли у ситуацију да их сви већ виде у финалу, с обзиром на то да их сви виде као велике фаворите против мотивисаних Финаца.

Нови одлазак у финале и потенцијална победа у борби за злато етаблирали би их у тренутно најјачу европску селекцију.

Аутсајдери су се одлично показали, па су чак и екипе које су остале без сензационалних победа пружиле изузетан отпор фаворизованим ривалима.

Приметно је међутим било и колико већина тимова зависи од учинка својих најбољих играча, од којих су неки морали да пруже партије за памћење како би одвели своје селекције у наредну фазу.

Лука Дончић је са 42 поена и десет скокова испратио Италијане кући и продужио сан Словенаца да би и са скромним саставом могли до медаље. Све у игри Словеније зависи од Дончића и једна његова слабија партија готово извесно би значила испадање са турнира.

У сличној ситуацији је и Грчка, којој је било неопходно Јанисових 37 поена и десет скокова, како би елиминисала неугодни Израел. Имају Грци још квалитетних играча у свом саставу, али је јасно да ако неко успе да успори кошаркаша Милвоки бакса, шансе за тријумф му значајно расту.

Пољаци су Босну и Херцеговину успели да надјачају тек након што се разиграо Џордан Лојд, који игра у животној форми и најважнији је играч екипе Игора Миличића. Постигао је 28 поена за 35 минута на паркету и одвео Пољаке у наредну рунду.

Камар Болдвин јесте одиргао најбољу партију од почетка такмичења (24 поена), али тешко да би Грузија успела да направи изненађење и елиминише Французе без круцијалног доприноса Торникеа Шенгелије (24 поена, осам скокова) и његовог тек залеченог срца, које куца за остатак тима.

Блистао је и Лаури Марканен, од чијег расположења и учинка већ годинама зависи игра Финске. Није га служио шут за три поена, али му то није сметало да стигне до коте од 29 поена и буде главни протагониста у неочекиваном тријумфу против Србије.

Шведска је оголила многе проблеме репрезентације Турске, а један од њих је да осим шутева за три, игра екипе Ергина Атамана умногоме зависи од Алеперена Шенгуна, без чијих поена и скокова у другом делу бисмо сведочили правој сензацији. На крају је кошаркаш Хјустон рокетса забележио 26 поена и 16 ухваћених лопти.

Победе без појединачног учинка који одскаче забележиле су једино Немачка и Литванија, које су одлично распоредиле поене и прошле у четвртфинале.

Треба истаћи да је још неколико кошаркаша одиграло феноменалне партије, али да њиховим селекцијама ни то није било довољно да се у Риги задрже нешто дуже.

Јокић је Финској убацио 33 поена, уз осам скокова и изузетне проценте шута из игре, али је изостала подршка остатка тима који је био фаворит за освајање злата.

Турнир је завршен и за Летонце, који пред домаћом публиком нису успели да надиграју Литванију. Предводио их је Кристапс Порзингис са 34 поена и чак 19 скокова, али је превагу направила тимска игра Литванаца.

Четвртфинале доноси нове занимљиве дуеле, а имајући у виду како је протекла осмина финала, требало би очекивати нове незаборване партије најквалитетнијих играча који су остали у Риги.

Српску кошаркашку школу, као наследника југословенске, красе знање, рад и мангуплук. Непрецизна дефиниција овог трећег појма би могла да буде спој дрчности, храбрости, шарма и луцидности. Тога је (између осталог) недостајало против Финске. Србија је напредовала у кошаркашког академика, ког је преварио фински самоуверени мангуп.

Акумулирани успеси, традиција и знање начинили су Србију академиком у свету кошарке. Тренерске главе, више и мање оседеле, најзвучнија су имена на клиникама и семинарима. Прва звезда екипе је цењена због свог интелекта и несебичности. Играчи на обе стране "велике баре" су на добром гласу су због кошаркашке писмености, без обзира на ролу. И сав тај и-ку је био сувишан.

Разговори академика другачији су од уличних муљатора и бараба. Вокабулар је шири, акцентовање правилно, саркастични хумор свеприсутан. Али тиме нећеш "увалити" лажни ручни сат "Fossil" са једним S за дупло већу цену. Не, јер си превише моралан и то ти је испод достојанства. А муљатор хоће. Тако ће зарадити за боља кола, вечеру са лепшом девојком, стан у још неизграђеној згради... док ти дискутујеш са онима, по свом мишљењу, себи равнима.

Србији су од квалификација за Токио, па надаље највећи проблем правили мангупи, барабе и муљатори. Са некима смо излазили на крај, а неки су нас опељешили.

Кренимо од Италије. Ђанмарко Поцеко је права италијанска бараба у спортском смислу. Атипичан, непристојно импулсиван, иритантно темпераментан, спреман да улети на терен као шести играч, прикупи гнев читаве хале, добије искључење и изађе са стилом. Такви су и његови састави – играчи који се хране његовом енергијом, живеће и умреће са шутем за три. Низ непобедивости Поцекове Италије против Србије трајаће бар још две године.

Присетимо се Јужног Судана у Манили. Тај дуел је остао највише упамћен по ситуацији са Боришом Симанићем, а дебитантни на великој светској сцени су натерали потоњег финалисту да се поприлично истроши на обе стране терена. Суданци су само играли својим стилом уз много трчања, скакања и шутирања. Ах, како примитивно! Часно су изгубили, без бруке.

Португалци у групној фази Евробаскета такође су фрапирали "орлове" приступом и нерезонским решењима. Играли су претерано чврсто, јурили у контранападе, покушавали полагања и шутеве из неочекиваних позиција. Није ни чудо што је тад Србија имала мало фаулова – буквално нису знали кад и како да их ухвате за руку и бар тако зауставе игру. Попут Суданаца, и ту је фалило индивидуалног квалитета за евентуалну сензацију.

Летонци су, такође, успели да доведу дуел у неизвесну завршницу, гајећи балтичку школу, које су се Литванци одрекли одавно.

Затим, долази се до Ергина Атамана. Селектор Турске је познат по својој незаинтересованости за напорне тренинге и истовремено сјајном инстинкту за игру. Егоцентрик звучних порука са или без покрића упија пљувачку са трибина и излази са терена са две уздигнуте песнице. Његово самопоуздање је попримила и ова турска селекција, којој је фалила једна убачена тројка да против Србије изједначи рекорд европских првенстава у том сегменту.

Академику Србији су "главе дошли" фински мангупи. Чуј, фински мангупи? Момци који верују у свој стил игре, не одустају од њега и користе сваку дату прилику да нанесу штету.

Кадгод се Србија сусретала са другим кошаркашким академицима, побеђивала је или се барем надигравала на конкурентном нивоу. Зато што академици обраћају пажњу на уџбенике, системе, писана и неписана правила, па се по томе разазнају. Акције морају да буду детаљно нацртане и комплексне. Кретње прецизне. Додавања правовремена. Ротације беспрекорне. Тумачи се аналитика.

Кад знаш да и код ривала постоје исте тендеције, лакше се прилагодиш и нађеш моменат за лични печат. Користиш оно што ти је у крви.

Србији је лакше да се бори са, рецимо, Литванијом, Шпанијом, Француском, Немачком, па и САД, јер се воде истим, академским, принципима. Чим се појави неко ко само упорно шутира, удара, трчи и скаче – настаје проблем.

"Орлови" су у раној фази првенства остали без мангупа са капитенском траком. Оног који би индивидуалним потезима показао ко је главни. "Џокер" је као прави лидер чинио све што је у његовој моћи и, да је кошарка индивидуални спорт, освојио би европско злато. Нажалост, није.

Академик је заборавио одакле је потекао. Променио је менталитет. Постало је важније шепурити се врхунском систематичношћу, без индивидуалне креације на којој си стекао име. Нема јаких фаулова за модрице, уношења у лице, смелих потеза кад се ломи резултат. Нема вере у себе. Потребан је повратак коренима, спознаја потиснутих квалитета и базирање стила на томе.

Али овај пораз боли много више, јер је питање да ли ће ова генерација и група момака имати још једну прилику да уради нешто велико, а да је обећавала да може да уради, јесте.

У нокаут фази Евробаскета суштински не може да залута ниједан тим који није заслужио да се ту нађе. То је показала и Португалија против актуелног првака света Немачке, а шта тек рећи за Финску. Три играча позната широј јавности и девет анонимуса. Деловала је Финска као лак плен. Замка у коју је ловац, тј. Србија, поново упао.

Ипак, Финска је била све – само не плен. Бежала је, копрцала се и на крају побегла је Србији. Не дешава се сваки дан Аустралија и не враћа се Србија сваки пут из нокдауна. Овога пута, осим што није могла, није ни заслужила.

Истина је да су српску репрезентацију задесили многи пехови. Најпре повреда капитена Богдана Богдановића. Видело се у овој утакмици колико је значио. Без јасне визије у игри и без играча који може да повуче у кључним моментима, репрезентација је често деловала збуњено, без енергије и без идентитета. Касније се надовезала повреда и Тристана Вукчевића, па Алексе Аврамовића. Све то се рачуна, али енергија која је приказана је недопустива.

Има и објективних разлога због чега су кошаркаши тако деловали на терену. О томе ће се више чути наредних дана, али одбрана на утакмици са Финцима није постојала и није било жеље да постоји.

Много неспоразума. Лоше брањен рекет. Чак 20 допуштених офанзивних скокова. Некомуникација у одбрани, гестикулације између српских играча, погнута глава у појединим моментима. Много је то сигнала који су упућивали на оно најболније – поново.

Не може Никола Јокић сам да игра, иако је играо сам. Имао је и он грешака, али поједине лоше ствари треба толерисати зарад много више добрих које иначе ради.

Нестали су сви спољни кошаркаши репрезентације Србије. Екипа није деловала као тим. Није било жестине, искре, ватре која би потпалила оно што ова селекција поседује. Није имао ко од играча да подвикне, као некада Милош Теодосић видно изнервиран на тајм-ауту (Светско првенство у Шпанији 2014).

Србија је окупила најквалитетнији састав у последњој деценији, а према речима Светислава Пешића, чак и бољи од оног из 2001. године, али, рекао је – "ако то докаже на терену". Тим то није доказао, штавише размишљајући рационално и објективно, обрукао се.

Припреме су протекле у одличној атмосфери, игра је изгледала зрело, тимски, модерно. Али шта је то донело на Евробаскету? На крају, апсолутно ништа конкретно.

Може да се говори о серији несрећних околности, о повредама, болести, вирусу, али када се подвуче црта – овај пораз представља историјски неуспех.

Селекција Светислава Пешића је поражена не само резултатски већ и енергетски, тактички и ментално. Финска је одиграла храбро, паметно и дисциплиновано и потпуно заслужено изборила победу која се с правом може назвати шокантном.

Српски кошаркаши су у једном од најважнијих мечева просто заказали – оправдано или не, заказали су. И у тренуцима када је индивидуални квалитет требало да буде пресудан, управо тај сегмент је изостао. Излишно је у овом тренутку говорити о именима и звањима – на терену су бољи били они који су више веровали у своју игру.

Никола Јокић је, као и увек, био монументалан – статистички доминантан и на тренутке незаустављив. Али кошарка је колективна игра. А када тим нема жара, дисциплине у одбрани, ни генијалност појединца не може да буде довољна.

Ово је други узастопни Евробаскет на којем Србија завршава такмичење већ у првој нокаут рунди. Парадокс је већи тим што екипу предводи троструки МВП НБА лиге и шампион, играч који је у пуном врхунцу каријере и тренутно за многе најбољи на свету. А ипак, и даље Србија нема злато са њим.

Сребро из Маниле и бронза из Париза остају као подсетници на квалитет који ова генерација несумњиво поседује. Генерација око Јокића ће можда остати упамћена најталентованија, али у исто време и најнедореченија.

За сада.

Изабраници Светислава Пешића нису били на свом нивоу, док је Турска личила на Србију из припремних дуела.

Атаман је одлично припремио меч. Из ранијих утакмица пратио је где су биле највеће мане српске екипе, искористио је то, а његови кошаркаши су готово беспрекорно следили упутства.

Добро је ипак што је Србија изгубила управо последњи меч групне фазе јер ако треба да се учи, сад је било најбоље време да се греши.

Биле су то мале грешке. Оне су се виделе и у претходним мечевима, али је разлика у квалитету са тадашњим противницима била толико велика да ништа није могло да пође по злу. 

Ове ситнице је добро организовани ривал у виду Турске скупо казнио. Сада читав тим треба да се тргне и схвати да им ништа неће пасти са неба.

Турска је боље користила Шенгуна, него Србија Јокића

Кључни дуел на мечу били су Никола Јокић и Алперен Шенгун, два центра сличног стила игре. Обојица воле да имају лопту у својим рукама, да буду креатори игре и доносе одлуке, а подједнако су опасни и у рекету и са дистанце.

По статистици двојице играча, чини се да је турски центар одрадио бољи посао - провео је више времена на паркету, убацио је више поена, ухватио више скокова и поделио више асистенција, али су за то добрим делом заслужни његови саиграчи.

Турска је током времена које је провео на паркету убацила девет поена више од ривала, док је Србија са Јокићем у игри имала седам заостатка.

Шенгун не може да игра леђима испод коша са Јокићем, али је бржи и то је предност (вероватно једина) коју је у потпуности искористио.

Када би му се Никола приближио - играо би један на један, обилазивши га бржим првим кораком или га окретом избацивши из равнотеже.

Мало више простора центар Хјустона кажњавао је шутевима за три поена - убацио је четири тројке из четири покушаја и то му је рекорд каријере на једној утакмици.

Јокић је много више играо леђима, борио се како са Шенгуном тако и са Османијем који је константно био на ивици фаула.

То је захтевало велику потрошњу енергије, па се и то како је меч одмицао кроз умор одразило на његову игру - углавном је бранио простор у одбрани трудећи се да се што мање замори за офанзиву. 

Шенгун је док је био на паркету у сваком нападу био укључен у игру свог тима, док је у великом броју акција имао и контакт са лоптом.

Јокић је, иако је најбољи играч на свету, често бивао изостављен... Тачније, велики број напада завршаван је без да је он учествовао у њима, или му је лопта давана у последњим секундама када друге идеје у нападу није било.

Иако је имао велику минутажу лопта није била код њега па није могао да води утакмицу, а самим тим покаже зашто је најбољи.

Најбољи меч Турске од старта шампионата

Турски кошаркаши били су расположенији за игру. Иако то често не мора да буде пресудно добили су скоро све битне статистичке категорије.

Сви носиоци игре Атаманове репрезентације имали су велику минутажу. Играли су више од 33 минута и сваки од њих дао је одређену врсту доприноса која раније није виђена у тој мери.

Ларкин је одиграо више од 39 минута, забележио је 23 поена, у пикенролу је радио одличан посао са Шенгуном, поделио је девет асистенција и убацио пет тројки из осам покушаја. Играо је утакмицу налик онима из најбољих дана у каријери.

Џеди Осман био је активан подједнако и у нападу и у одбрани, Ерџин Османи играо је изузетну одбрану над српским центрима, а поред тога убацио је 10 поена.

Коркмаз је убацио осам поена без промашаја из игре, а Сипахи је искуством донео ритам Турцима на старту.

Треба нагласити да је ритам меча био јако битан.

Атаманов тим је знао да је Србија у ранијим мечевима на шампионату лоше бранила шутеве за три поена и да нису увек били добри у покривању пикенрол игре.

Погођене тројке на старту и пар лепих акција унеле су самопоуздање ривалу и омогућили му да диктира темпо игре. Иако је Србија играла чвршће него у ранијим мечевима, често није успевала да стигне да направи фаул, а ривал је већ постигао кош.

Повреде и пад форме

Иако су сви били здрави и екипа је одлично изгледала у припремним дуелима, како су дошли у Ригу тако се из меча у меч видело да екипа ипак није она са Олимпијских игара или припрема које је завршила са седам победа само недељу дана раније.

Због повреде мишића, једна утакмица и једна четвртина биле су све што смо видели од душе тима - капитена Богдана Богдановића.

Две утакмице касније, из строја је избачен и Тристан Вукчевић којег је стручни штаб због мање повреде желео да одмори против Турске.

Нова брига за селектора Пешића је повреда најбољег играча на бековским позицијама. Аврамовић има проблема са петом, озбиљност тегоба није још увек позната, али би његово одсуство у неком од наредних мечева био хендикеп сразмеран  одсуству капитена.

То би знатно смањило бековску ротацију која тражи форму од старта турнира. Марко Гудурић је одиграо бољи меч у односу на раније, али се његово искуство није довољно приметило у преломним деловима утакмице.

Василије Мицић има проблем да уђе у форму и чини се да повреда коју је недавно залечио још увек утиче на њега. Нови играч Хапоела много оклева код доношења одлука и то га успорава, као и игру Србије.

Проблем који екипа има су лоши проценти шута за три поена током турнира који су скромних 35 одсто (Турска је, примера ради на 50 одсто). Један од разлога за то је статичност. Често се стиче утисак да се играчи Светислава Пешића не крећу довољно у нападу када им лопта није у рукама. 

Док је Богдановић био у екипи то се није примећивало. Капитен орлова је тип играча који се константно креће када лопта није у његовим рукама.

Користи блокове, отвара се и тако ствара добре шутеве за три поена, али и утрчавањима и "give and go" ситуацијама постиже лагане поене испод коша.

У последњих неколико мечева нам је управо то фалило. Пар пута се десило да бек шутер и крилни кошаркаши стоје у углу и чекају исход напада, а онда када добију лопту при истеку, узму шут који је наметнут и заврши се, често, промашајем.

Време је да се ради

Није селектор Пешић пре почетка Евробаскета без разлога инсистирао да се "смањи хајп".

Понекад непредвиђене повреде, лоши дани и изузетно распуцани противници могу да покваре планове и "убедљиво највећим фаворититма".

Пораз од Турске послужиће као додатни подстрек наредним репрезентацијама које се буду састајале са Србијом јер она више не важи за непобедиву.

Пред тимом Светислава Пешића су два дана одмора у којима ће морати интензивно да ради. Биће потребно да се спреми меч са Финском у осмини финала, али исто тако да се поправљају поменути недостаци без којих ће остваривање највиших циљева бити јако тешко.

Да ли то подразумева и непланирано тежи пут до медаље? Одговор је да, вероватно, мада би сплет околности у Катовицама још увек могао да се поигра са судбином српских кошаркаша и постане им савезник, нарочито ако се домогну четвртфинала.

За почетак, једно је сигурно - Србија ће у осмини финала играти против Финске, која је, без икакве сумње, захтевнији и мање пожељан противник од кошаркашки неугледне Шведске, на коју ће сада Турци.

Предвођени НБА звездом Лауријем Марканеном, једним од најбољих стрелаца досадашњег тока Европског првенства, Финци су у групи Б забележили три победе и два пораза, што је било довољно за трећу позицију. Надиграли су Шведску (93:90), Велику Британију (109:79) и Црну Гору (85:66), тесно су изгубили од Литваније (78:81) и веома убедљиво од Немачке (61:91).

Наравно, и даље су "орлови" изразити фаворити против изабраника Ласија Туовија, а ко би, уколико тај епитет оправдају на паркету, могао да их сачека у четвртфиналу, сазнаће данас након расплета у групама Ц и Д.

У групи Ц рачуница је мало једноставнија. Четворопласирана репрезентација је потенцијални противник Србије у четвртфиналу. Ко ће то бити зависи највише од дуела Босне и Херцеговине и Грузије (14.00), са клупе предвођене Александром Џикићем, некадашњим тренером Партизана.

Резултат тог меча ће, у комбинацији са другим резултатима у истој групи, на четврто место поставити Босну и Херцеговину, Грузију или Шпанију, која би чак могла и да испадне ако изгуби од Грчке.

Из групе Д на Србију би у четвртфиналу могла само најбоља селекција, а пред утакмице последњег кола у игри су чак три кандидата - Француска, Пољска и Израел. Сви имају скор 3-1, а данас ће Француска играти против Исланда (14.00), Израел против Словеније (17.00), а Пољска против Белгије (20.30).

Уколико Израел изгуби од Словеније, а Пољска и Француска тријумфују, на чело табеле ће "триколори", који би онда могли стићи до четвртфиналног окршаја са Србијом.

Наравно, исти је сценарио и ако само Француска надигра Исланд, што је прилично извесно, а Израел и Пољска остану "кратких рукава".

Тешко је, чак и у теорији, поверовати да Исланд може да изненади Француску, па би Пешићеви "орлови", макар на папиру, највише профитирали од пораза Пољске и победе Израела или од тријумфа сва три конкурента за прво место.

У оба случаја избегли би Французе у четвртфиналу и можда чак боље прошли него да су у среду савладали Турке.

У полуфиналу већ нема лаких противника, а Србија би због пораза од Турске могла да добије вероватно најтежег - Немачку, актуелног шампиона света који је то звање апсолутно оправдао доминантним партијама у групи Б.

Осмина финала Евробаскета:

6. септембар:
Литванија - Летонија (Рига)
Турска - Шведска (Рига)
Немачка - Португалија (Рига)
Србија - Финска (Рига)

7. септембар:
Ц1 - Д4 (Рига)
Д2 - Ц3 (Рига)
Ц2 - Д3 (Рига)
Д1 - Ц4 (Рига)

Некадашњи репрезентативац Милан Гуровић каже за РТС да не жели ни да прича о ривалима као што су Португалија, Естонија, Летонија и Чешка јер је разлика у квалитету драстично на страни "орлова".

"Први прави тест ће бити вечерас против репрезентације Турске. Ради се о једној доброј селекцији, попуњеној на свим позицијама и са фантастичним тренером који има три Евролиге", истакао је Гуровић.

Сматра да највећа опасност прети од младог центра Хјустон рокетса Шенгуна.

"Ту је и други центар Јурцевен, а са спољне линије имамо Американца Ларкина, Коркмаза и Османа, који су највећа претња по наш кош", напоменуо је Гуровић.

Наглашава да је повреда капитена Богдана Богдановића велики хендикеп, али да нема времена за плакање.

"Морамо да се прилагодимо другом начину игре. Знамо ко је Богдан, не треба трошити речи о њему, али мислим да Гудурић, Добри и Аврамовић на спољним позицијама морају да надоместе Богданових 20 поена. Вероватно је Пешић у ходу направио како би то требало да изгледа. Не сумњам у нашу репрезентацију", рекао је Гуровић.

Верује да је Србија, и без Богдановића у тиму, квалитетнија од Турске.

"Ради се о изузетно доброј селекцији. Ако нешто крене по злу, знају то да казне. Не потцењујем друге земље са којима смо играли, али сигурно је да су Турци у последње време међу пет најбољих селекција у Европи. Није се шалити са тим", упозорио је Гуровић.

Напомиње да игра Србије у нападу креће од Николе Јокића и да је он генератор и покретач српског националног тима, али да остали момци треба да га прате.

Читав разговор са Миланом Гуровићем погледајте у видео-снимку на почетку текста.

Најзанимљивији дуел, од чијег исхода ће вероватно и зависити коначан резултат, одвијаће се у рекету и на њега ће бити усмерена готово сва гледалачка пажња.

Пре него што је постао троструки МВП, најкориснији играч финала и шампион НБА лиге, Јокић је пажњу медија привлачио пре свега атрактивним асистенцијама и способношћу да преузме улогу организатора игре са својих 211 центиметара висине.

Шенгун је подједнако висок, али и спретан са лоптом у рукама. Од своје дебитантске године пружа одличне партије, а с обзиром на велики број асистенција и сјајан преглед игре, поређења са центром Денвера била су неизбежна

Јокићева доминација у досадашњим дуелима

Двојица центара су до сада десет пута играли један против другог и Јокић је био успешнији у тим дуелима. И појединачно и тимски.

Денвер је победио на шест мечева, а српски центар је у просеку бележио 25,2 поена, 12,9 скокова и 8,2 асистенције. Проценат шута из игре му је такође био на високом нивоу - 54,2 из игре и 42,4 за три поена.

Осим тога, Јокић је свој јубиларни 100. трипл-дабл забележио управо против Шенгуна, на мечу који је одигран 28. фебруара 2023. године. 

Што се Шенгуна тиче, ни његове бројке нису биле лоше. На поменутих десет сусрета је постизао 16,9 поена, уз 7,9 скокова и пет асистенција. Погађао је у просеку сваки други шут, али је проценат за три био лош и износио је само 20 одсто.

Како се никада нису обрачунали у плеј-офу, ово ће свакако бити њихов најважнији дуел за сада.

Проклетство надимка "бејби Јокић"

Одмах након првог сусрета са Шенгуном, који је одигран 2021. године, Јокић је нахвалио Турчина и најавио да ће његов утицај на игру Хјустона бити много већи.

"Мислим да је Шенгун заиста талентован, као и да би Хјустон требало мало више да игра преко њега. Момак има таленат, може да дода лопту, може да игра леђима, има осећај око обруча. Показао је много тога у овом сусрету", изјавио је Јокић.

Шенгуну су поређења са Јокићем у почетку пријала, али је наговестио да ће му временом засметати надимак "бејби Јокић".

"На надимак бејби Јокић гледам као на комплимент. То је зато што играмо сличну кошарку, али када сам први пут дошао овде и када су ми рекли то - значило ми је. Међутим, хоћу и сопствено место у НБА лиги. Кад дођем у неке године не бих волео да ме зову бејби Јокић. Још сам млад, али када одрастем, не желим то да чујем", изјавио је Шенгун у подкасту садашњег тренера Лос Анђелес лејкерса Џеј-Џеја Редика.

Центар Хјустона је признао и да је имао трему када се први пут састао са Јокићем, а на том сусрету је убацио девет поена.

Сличне бројке на Евробаскету

У досадашњем току турнира, Јокић и Шенгун су бележили поприлично сличне бројке, а њихов утицај на игру Србије, односно Турске сезао је и даље од статистике.

Шенгун постиже 20 поена у просеку, уз фантастичних 68 одсто шута из игре. Истиче се и са 8,8 скокова и 6,5 асистенција, а најбољу партију је пружио против Чешке, када је био надомак трипл-дабла.

Јокић бележи 19,8 поена и 9,3 асистенција, уз некарактеристично мали број скокова - 4,5 у просеку. Међутим, осим утакмице са Летонијом на којој је постигао 39 поена, Сомборац није морао да запиње у досадашњој фази турнира.

Сада га чека убедљиво најтежи противник од почетка Европског првенства и сигурно је да ће Јокић морати да одигра на високом нивоу како би Србија обезбедила прву позицију и лакшег противника у другој фази.

Обрадовић је рекао да ће Богдановићев изостанак сигурно пореметити хемију у екипи и да ће то морати да се надокнади тимском игром.

"Сигурно је да се хемија променила, то се видело и у утакмици против Летоније. Привикавање не би требало да буде дуго, јер је екипа већ на окупу, а ту су и алтернативе у Марку Гудурићу, који је показао на Фајнал-фору Евролиге да може да преузме одговорност. Велика су и очекивања од Мицића да дође до задовољавајућег нивоа и помогне екипи. Не може само Јокић да буде фактор, мора цела екипа да се издигне, што нас је до сада и красило", изјавио је некадашањи тренер Монака.

Навео је и да су екипи потребне тешке утакмице попут оне са Летонијом.

"Одлично је што нам се десила утакмица са Летонцима, односно татакв тип меча. Морали смо да се помучимо против јако мотивисаног противника који је желео што боље да се покаже против тима за који сви мисле да ће освојити злато. Видело се бреме тог сатуса фаворита и најтежи посао тренера је да избалансира то све и створи чак и конфликт како би добио реакцију. Тешке утакмице те чине бољим и ја верујем у карактер ових играча", додао је Обрадовић.

Према његовим речима, селектор Светислав Пешић ће имати кључну улогу у припреми екипе за наставак турнира без капитена.

"Осим те 2001. године, наше златне генерације су често бележиле по пораз или два пре доласка до медаље. Тешко је надомесити изостанак играча попут Богдановића. Ја пак верујем у Пешића, његово искуство и освајачке навике. Верујем да ће успети да пронађе алтернативе. Адаптивност тренера је у оваквим ситуацијама веома важна. Србија се увек ослањала на тимски рад", објаснио је Обрадовић.

"Јокић ће бити боље чуван, остали морају да укључе"

Осврнуо се и на остале играче од чијег доприноса ће зависити успех на Евробаскету.

"Нисам изненађен, али сам јако задовољан играма Николе Јовића. Он ће сигурно бити један од важнијих играча, не само сада, већ и у будућности. Ту је и Добрић, али и Аврамовић који увек игра добру одбрану и доноси добру енергију. Зависимо много и од Петрушева, а потребно је и пронаћи улогу играчу какав је Вукчевић", изјавио је Обрадовић.

Осврнуо се и на сјајну партију Николе Јокића против Летоније.

"Начин на који су га Летонци бранили му је дао прилику да буде то што јесте. Он је главни играч, али није био удвајан и тако га је тешко задржати. Очекујем да ће то бити другачије у наредним утакмица и због тога шутерски фокус играча око њега мора бити на нивоу", рекао је Обрадовић.

Навео је и списак екипа за које сматра да би могле до медаље.

"Моментум се стално мења. Може се рећи да су Немци показали одличну игру у континуитету и да су међу највећим фаворитима. Ту су међутим и Грци и Турци са којима ћемо играти у групи. Са нама је то прва група екипа која ће се борити за медаље. Ту је још четири или пет тимова који могу да изненаде", истакао је Обрадовић.

Србију након Чешке у среду очекује дуел са Турском, након ког ће бити познато са које ће позиције "орлови" проћи у другу фазу такмичења.

Нису "орлови" Светислава Пешића личили на екипу која је током припрема изгледала непобедиво, што је и била након седам утакмица. Нису били ни сенка тима који је у првом колу рутински савладао Естонију и од ког су презали сви ривали.

Нервозу је преко прага превео Филип Петрушев непотребним искључењем, али је прави шок уследио након што је Богдан Богдановић остао у свлачионици на полувремену. Јавност је обавијена непрозирним велом мистерије веровала у повољне резултате снимања, иако је сумња кроз широм отворена врата ушла одмах за нервозом.

Није било потребно много времена пре него што се из чауре те сумње развио црни лептир, на чијим крилима су лоше вести обишле Србију. Делује међутим да су саиграчи и стручни штаб одмах знали какав ће исход снимања бити.

Бледо и бескрвно деловали су Пешићеви изабраници против Летоније и да није било Николе Јокића, питање је да ли би успели да дођу до треће победе у исто толико мечева. Било је потребно 39 Јокићевих поена да се одбију неугодни домаћини, који су намирисали несигурност у противничким редовима, али нису успели да је у потпуности искористе.

Испоставило се да Србија генералну пробу за Евробаскет није одиграла у "Арени" против Словеније, већ у Риги са домаћином, у трећем колу. Била је то генералка за турнир без капитена и душе тима чија улога апсолутног фаворита је изгубила на тежини.

Богдан као симбол репрезентације

Да нема Стефана Јовића, Богдановић би био најстарији играч репрезентације (ко би рекао...), али то није једини разлог због ког је добио капитенску траку.

Откако је 2013. године дебитовао у националном дресу код Душана Ивковића, Богдановић је постао симбол репрезентације и успеха забележених у претходној деценији. Његов потврдан одговор на позиве селектора се никада није доводио у питање, као ни квалитет пружених партија.

Постао је прва нападачка опција и онај коме лопта иде у руке када је најважније. Зарадио је улогу лидера погођеним шутевима, залагањем и невероватном енергијом коју је увек знао да прошири на остатак тима. 

За 12 година играња за Србију пропустио је само једно велико такмичење – Евробаскет 2022. године. Сви знамо како смо се неславно провели без њега у Берлину против Италије. Недостајао је тада да повуче, да погоди тројку у лице и преокрене моментум. Недостајаће и сада, можда и више. За ову повреду нико није могао да се спреми.

Времена за промену плана је мало, али ће бити неопходно да се тај посао заврши до краја групне фазе. Тада крећу прави изазови, а простор за грешку готово и да не постоји.

Сада је све на мозгу и срцу екипе

Без душе, Пешић ће морати да се ослони на мозак и срце свог састава, односно на Николу Јокића и Алексу Аврамовића.

Иако је сигурно желео да избегне такав сценарио, Јокић је био приморан да већ против Летоније преузме улогу коју је претходне сезоне имао у Денверу. Уместо да разиграва и из сенке контролише утакмицу, Сомборац је морао да се спусти у рекет, трпи пречесто несанкционисане батине и измишља поене.

Није да му та улога није позната и да му не лежи. Au contraire, Јокић је више него способан да у континуитету поентира са тројицом противничких играча на леђима. То међутим боље селекције могу да искористе и искључивањем осталих играча из меча дођу до резултата. Нико не може сам да побеђује. Макар не на дуже стазе.

Често би и ривали у НБА лиги управо овом тактиком паралисали Денвер. Пуштали би Јокића да ради оно што не воли, а то је да постиже поене и уместо мозга, више користи мишиће.

Са друге стране, добра одбрана, неисцрпна енергија и непресушна мотивација Алексе Аврамовића били су једина константа у игри "орлова" у прве три утакмице. Дрес репрезентације наставио је да извлачи најбоље из Чачанина који је недавно прешао у Дубаи, који је храбрио своје саиграче и пружао им подршку када год је то било потребно.

Темпо игре "орлова" често прати тактове његовог адреналином испуњеног срца, а прескакање у откуцајима је у много наврата било пресудно у одсудним моментима. Тако је Аврамовић, који је на мала врата ушао у репрезнтацију, такође постао један од лидера и најважнијих делова Пешићеве машине.

Биће искусном Пироћанцу пак потребно много више, уколико планира да се поново попне на кров Европе.

Остатак тима мора да се појави

У Богдановићевом одсуству, пред Василија Мицића, Марка Гудрића и Вању Маринковића биће постављени много опширнији захтеви.

Мицић је био непрепознатљив у прва три сусрета, што се може приписати повреди и пропуштеним припремама. Делује да још увек није на истој таласној дужини са остатком тима и приметно је да нешто спорије доноси одлуке. Времена за уигравање је остало јако мало.

Гудурић је после сезоне живота у Фенеру и великог утицаја у освајању Евролиге морао да се врати на место где је његова улога, иако важна, значајно мања. Сада су се ствари међутим промениле, а Богдановићева повреда ће управо њега избацити у први план. Од пре неколико сати, одговорност коју има се утростручила.

Богдановићеве поене могао би да надомести и Вања Маринковић, који је на Евробаскету 2022. године већ показао колико користан може бити. За око 15 минута на терену је постизао девет поена, уз преко 60 одсто успешности за три поена.

Све то биће неопходно да се замени човек који је већ отрчао у историју и задужио кошаркашку јавност у Србији. Рекао је Богдановић пре почетка турнира да је време да се наплате оне сузе после изгубљеног финала од Словеније из 2017. године.

Рекао је и Пешић да репрезентација нису Јокић и Богдановић, већ преостала десеторица, плус две највеће звезде. Сада је време да се поменута десеторка пресабере и учини капитена поносним

Прво је убедљиво надиграна Естонија, а затим је и Португал, те ће Србија са максималним бројем бодова дочекати дуел са Летонијом.

Осим сакупљних бодова, Пешићеви изабраници су учврстили статус првог фаворита за освајање злата, на које се чека од 2001. године. Тада је такође Пешић био селектор, дресови плави, а Европа је стрепела од екипе коју су предводили Дејан Бодирога и Пеђа Стојаковић.

Стојаковићев син Андреј тада није био ни рођен, а сада се увелико спрема за НБА драфт. Толико дуго Србија чека на злато.

Пешићев први мандат 

Након разочарања на Олимпијским играма у Сиднеју, на којима је Југославија елиминисана у четвртфиналу од Литваније, уследили су тешки дани за национални тим.

Жељко Обрадовић је напустио репрезентативну клупу и оставио празно место које је било јако тешко попунити, а у питање се доводила и жеља најбољих кошаркаша да поново обуку плави дрес.

На сву срећу, Савез је донео праву одлуку и посао понудио Светиславу Пешићу, који га је прихватио и одмах показао уметност руковођења великим бројем звчних имена и стварања добре атмосфере у тиму.

Деби на великим такмичењима са Југославијом, Пешић је имао у Турској, која је била домаћин првог Евробаскета у новом миленијуму. Популарни "Кари" је са Немачком осам година раније освојио Европско првенство, тако да му искуства није мањкало.

Имао је на располагању и феноменалан тим, какав Србија није успела да оформи све до овог лета, због чега се многи надају да би и исход могао да буде исти.

Пешић је успео да нађе заједнички језик са носиоцима игре из претходних година и направи тим који је требало да понови успех из 1997. године. На три првенства заредом је Југославија узимала медаље, што је био низ ком нико у земљи није желео да види крај.

Шетња кроз веома неугодну групу

Почело је веома тешко. Утакмицом против Хрватске коју је са клупе предводио Аца Петровић, а коју од тензија није прочистило ни шест година од постоља у Атини.

Имала је Хрватска квалитетан састав са Дамиром Мулаомеровићем, Емилијом Ковачићем и Горданом Гиричеком, али је Југославија без много муке славила уз Стојаковићеву сјајну поентерску партију.

Уследила је убедљива победа над Естонијом - још једна паралела са 2025. годином - а за прво место се Србија борила са Немачком. Иако је ривал био веома незгодан, чему је највише доприносио Дирк Новицки, Југославија је забележила и трећи тријумф у групи и са првог места прошла у четвртфинале.

Стојаковић и Бодирога су блистали и на том сусрету, а Новицки је сведен на 15 поена. Пешићев син Марко није успео да се упише у стрелце за 26 минута, а "Кари" је касније изјавио да није имао специјалну тактику за чување свог наследника.

Треба напоменути да је Југославија на турнир испраћена без превише подршке, нарочито логистичке. Услед готово непостојећих средстава припреме су проведене у јефтиним хотелима, уз опрему која није била врхунског квалитета. У помоћ је тада притекао Војин Ђорђевић, те су "Синалко" и "Вода Вода" постали спонзори екипе, обезбедивши јој преко потребне услове.

Сусрет са замеником и рушење турских снова

Потенцијално незгодни четвртфинали сусрет против Летоније претворио се у победу од скоро 30 разлике, а у полуфиналу је "плаве" чекала "црвена фурија".

Пау Гасол је уз Новицког тада био најбољи млади играч Европе и предводио је плејаду талентованих играча који ће у годинама које следе у више наврата покорити Европу. Били су ту Хуан Карлос Наваро, Фелипе Рејес и Хорхе Гарбахоса.

Нису међутим тада Шпанци још увек били спремни да се супротставе империји коју су нешто касније заменили. Није помогло ни Гасолових 22 поена, када је на другој страни Стојаковић бројао до 30 и послао свој тим на мегдан домаћину.

Био је девети септембар када је препуна "Абди Ипекчи" арена у Истанбулу дочекала играче Југославије, приредивши ватрену атмосферу, која је требало да погура тим Ајдина Орса ка злату. Ибрахим Кутлај и Хидајет Туркоглу били су главне узданице домаћих, који су велике наде полагали и у Мирсада Туркџана, Харуна Ерденаја и Керема Тинџерија.

И водили су Турци након сјајне прве деонице, али је Југославија прво успела да смањи, затим преокрене, а онда одличном игром у последњем кварталу потврди велики тријумф и повратак на кров Европе. Стојаковић је проглашен најкориснијим играчем турнира и нашао се у најбољој петорци, а "плави" су били у врху у готово свим статистичким категоријама.

Тешко да је ико тада могао да предвиди пост дуг 24 године, а иако је већ наредне, 2002. године Пешић одвео Југославију и до злата на Светском првенству у Индијанаполису, ситуација се убрзо променила.

Звоно на крају последњег часа

Од лабудове песме једне генерације у далеким Сједињеним Државама, чији су први тактови отпевани у Истанбулу, до Јокићевих бравура и Богдановићевих тројки прошло је више од две деценије, током којих је Србија освојила шест медаља на три највеће кошаркашке смотре.

Недуго по завршетку Пешићевог првог мандата на клупи нестало је и последње државно уређење које је носило назив Југославија. Затворена је и школа у чијим клупама су деценијама стасавали неки од најбољих европских и светских кошаркаша и о којој су сви говорили са поштовањем.

Пешић је двадесет година после злата у Истанбулу дао један интервју, у ком је селекцију из 2001. године назвао "последњом генерацијом југословенске школе кошарке".

"Променило се доста тога, није се тада ни тако рано одлазило у иностранство, па је утицај тренера био другачији. Постојала је јединствена методика, имали смо фантастичне тренере од Словеније до Македоније, али су они припадали познатој југословенској методици тренинга, селекције, и тако даље. Имали смо југословенску школу кошарке. Сви су се помало разликовали, али су имали исти однос према тренингу, развоју младих", рекао је Пешић својевремено за Нову С.

Србија је од осамостаљења била друга на два европска и два светска првенства, док је на Олимпијским играма освојила сребро и бронзу. Злато је још увек грозничаво чека, а чекању би крај могао да дође 14. септембра, за кад је заказано финале у Риги.

Прво европско злато освојили су кошаркаши СФРЈ две године раније у Шпанији. Југословени имају прилику за одбрану трона на свом терену, а Београд да покаже свој сјај после 14 година и чувеног Евробаскета под сводовима Хале 1 Београдског сајма.

Новоселове "козметичке измене" и јак почетак

Систем такмичења је био промењен – није било нокаут фазе. Три групе (Сплит, Карловац, Ријека) са по четири тима, по два најбоља формирају нову групу, где се сучељавају са осталима.

Што се тиче самог састава, селектор Мирко Новосел је у односу на Мундобаскет у Порторику ‘74. увео једино Рајка Жижића уместо Жарка Кнежевића, саиграча из ОКК Београда, те надолазећег Мирзу Делибашића из Босне за Милуна Маровића из БКК Радничког. Екипа са европским златом и светским сребром је освежена.

Крешимир Ћосић је предводио Задар до полуфинала КЕШ-а и импресивне одбране титуле са тек једним поразом. Другопласирана Југопластика је дала тројац Тврдић–Шолман–Јерков. Представници трећепласираног Партизана били су (ко други него) Кића и Праја. Кумови Славнић и Капичић су дошли из Звезде, прекаљени Плећаш из загребачке Локомотиве и поуздани Јеловац из Олимпије.

Кренуло се из Сплита, где су декласирани Холандија (102:76), Турска (92:65) и врло јак ривал Италија (83:69). По обједињењу у финалну групу, Шпанија није успела да се реваншира за пораз у финалу ‘73, већ је поражена са 98:76. Ни Чехословачка (84:68), ни Бугарска (105:76) нису биле конкурентне. Најбоље се сачувано за крај – коначно ти Совјети!

"Бич" против "клетве"

Неписано правило да СССР увек победи Југославију у великим утакмицама опет је било на тесту. Совјети су до тог 15. јуна 1975. славили победу три пута над Југословенима у финалима Евробаскета. Годину дана раније, на Мундобаскету у Порторику, СФРЈ је била боља – 82:79 и у замршеном троуглу са САД, изједначених са 6-1, узела сребро. Тад се стекао утисак да је коначно могуће скинути клетву финала са СССР-ом.

Време одлуке. Препун „Пионир“ са 7.000 људи на трибинама, истовремено притисак и ветар у леђа. Поврх свега тога велики пех: повреда бутине морила је првог стрелца екипе Драгана Кићановића. Ипак је, помоћу стезника и инјекција, оспособљен за меч генерације.

"Плави" нису успели да мирно одрже, у тим околностима, огромну предност од 34:21. На другој страни је ипак изузетно моћна еипа. Драма није заобишла дуел непоражених екипа у последњем колу финалне групе. На 86:84 за домаћина, СССР није искористио прилику да изједначи. На десет секунди до краја, знало се коме иде лопта. Све што је Кићановић чинио по чачанском бетону и шљаци, фискултурним салама, европским халама стало је у један потез. Револверашки трзај "бичем". Финта за уџбенике и шпице. Кош за злато.

Праја Далипагић је поставио коначан резултат са линије пенала – 90:84. Зле чини су скинуте, Југославија више није само рупа у совјетском златном ћилиму, већ равноправан ривал.

Најкориснији играч и члан идеалне петорке првенства био је Крешимир Ћосић, уз њега и Дражен Далипагић, Сергеј Белов (СССР), Вејн Брабендер (Шпанија) и Атанас Голомејев (Бугарска).

Та генерација ће се надовезати и у Лијежу ‘77, постаће првак света у Манили ‘78. и олимпијски шампион у Москви ‘80.

Обрадовић је рекао да би први мечеви могли да дају одговор о даљем току тунрира.

"Прве утакмице ће можда дати неки одговор не само у резултатском смислу, већ и у оном што се тиче дела игре. Мотив је за сваку екипу да да више од максимума, јер смо од свих представљени као први фаворити на ЕП. Сви су нас са разлогом ставили да будемо главни фаворити за освајање златне медаље. То што смо фаворити биће и бреме које мора да се носи, јер ће сви бити мотивисани против нас", рекао је Обрадовић за Танјуг.

Додао је да је најважније да екипа остане здрава.

"Јако верујем у екипу која је показала заједништво, тимски дух и из тога може да се очекује све најбоље. Најважније је да останемо здрави од прве до последње утакмице, а надам се да ћемо да је крунишемо златном медаљом", додао је српски тренер.

Обрадовић је потом похвалио Николу Јокића.

"Он је дефинитивно играч који води екипу. Врло је комуникативан, гласан и сигурно је једна од спона која овај тим чини фаворитом на ЕП. Не треба заборавити ни друге играче. Богдан Богдановић је начином на који носи капитенску траку је неко ко даје гаранције за стабилност и континуитет на терену и ван њега", истакао је Обрадовић.

Србија се налази у групи А заједно са Естонијом, Португалијом, Летонијом, Турском и Чешком.

Нарочито важан фактор је празно лето 2027. године, без репрезентативних активности. Поједини ветерани, којима је лопте преко главе, у намери да се више посвете себи и породицама, спојиће два лета паузе пред Олимпијске игре у Лос Анђелесу.

Постоје и они који се готово деценију редовно одазивају и само их тешке повреде могу спречити да обуку национални дрес. Уједно, њихов квалитет прави разлику на терену и чини селекцију опаснијом.

Одсуства су драстично утицала на пирамидалну структуру конкурената на Евробаскету. Неке селекције су од кандидата за злато постале само фаворити за медаљу, а неке, од сигурних учесника нокаут фазе спале на упитне и за сам пласман. На сву срећу, Србија је међу ретким комплетним саставима.

Набрајањем одсутних долазимо до закључка да би та имена, скројена у тим, могла бити конкурентна за прво место. Предњаче центри, пре свих, али ни бекови не заостају.

Осакаћена Француска

Прва помисао на драстично ослабљен састав јесте пример Француске. Остали су без готово комплетне центарске линије која се домогла олимпијског финала у домовини. Сама појава Виктора Вембањаме утицала би на још већу заинтересованост и распродате карте у Катовицама.

Звезда Сан Антонио Спарса је крајем фебруара добила неочекиване вести – откривен му је тромб у десном рамену. Због мера предострожности, Виктор неће бранити боје „триколора“. Слободно лето искористио је да посети Шаолин храм у Кини, где је радио на физичком, психичком и менталном здрављу, живећи монашку свакодневицу.

Матијас Лесор је стегао зубе на фајнал-фору Евролиге како би, после прелома ноге крајем децембра, колико-толико, на свој жар и енергију, допринео екипи у одбрани титуле. Није се показало паметним, па је опоравак током лета постао нужан. Такође, озбиљно евролигашко име Венсан Поарије није успео да санира повреду колена током припремног периода.

Дефанзивно сидро Руди Гобер и нападачки ослонац Еван Фурније повукли су се због личних обавеза и одмора.

И без ове петорке, Француска спада у најужи круг фаворита за медаљу, уз Србију и Немачку.

Без ударних имена на истоку

Породичне обавезе, односно долазак трећег детета на свет, приморале су литванског ол-стара Домантаса Сабониса да паузира овог лета. Ипак, одавно је познато да динамика испод коша између Арвидасовог сина и иконе Јонаса Валанчијунаса не функционише. Годинама уназад никако није пронађен начин да најпознатији Литванац на свету и старији земљак, чија је појава оличење националне селекције претходне деценије, заједно допринесу повратку балтичких великана међу четири најбоље репрезентације.

Ривали Србије у групи А, Чеси, не могу да се уздају у ударни тандем Томаш Саторански – Јан Весели. Центар Барселоне имао је проблема с коленом, али се вратио на терен у априлу. И поред тога, није уврштен ни у шири списак. За разлику од њега, саиграч из каталонског клуба, Саторански, пред сам крај припрема објавио је да има проблеме с леђима. Чешка, без своја два заштитна лица, рапидно пада међу најслабије саставе на Евробаскету.

Пољаци су имали ту несрећу да је НБА име, Пољак по мајци, Џереми Сохан повредио лист током припрема. Младић атрактивног имиџа неће моћи да дебитује за Пољаке на великом такмичењу, иако је наступао у квалификацијама, припремним мечевима и за млађе категорије.

Босна и Херцеговина, са Јусуфом Нуркићем под кошем и Џананом Мусом споља, уз прекаљено помоћно особље које зрачи заједништвом и борбеношћу, могла је да буде неугодан противник за фаворите у групи Ц – Италију, Шпанију и Грчку.

Убојити поентер и освајач Евролиге с Реал Мадридом, Муса, растужио је нацију и љубитеље кошарке објавом да му је хитно оперисан абдомен. Период опоравка је довољно дуг, па је изостанак са Евробаскета неупитан.

Није блиставо ни на западу

Ђанмарко Поцеко и Кошаркашки савез Италије били су принуђени да натурализују Даријуса Томпсона, јер је члан Минесота тимбервулвса Донте Дивинченцо поново активирао повреду ножног палца током тренажног процеса. Респектабилни НБА шутер добио је италијанско држављанство у јулу и налазио се на ширем списку, али ће на деби за „азуре“ морати да сачека.

На крају, ни светски првак не долази у најјачем саставу. Морицу Вагнеру су пукли лигаменти колена крајем децембра 2024, а кад се та изузетно тешка повреда деси, потребан је врло дуг и постепен опоравак. Изостанком Францовог старијег брата, Немачка је остала без додатне опасности и креације у рекету, као и момка који се истиче енергијом и борбом. Мо је пропустио и претходно Европско првенство, али је био ту да се окити светским златом и да допре до полуфинала Олимпијских игара.

Нешто краћи шири списак од 13 имена који би био врло респектабилан, сигурно међу четири најјача на турниру. То је, што је. Кога нема, без њега се може и мора.

Србија у свом саставу има четири трофеја Евролиге – Гудурићев, Богдановићев и два Мицићева. Пет, ако се рачуна и играчка каријера селектора Пешића. Много пре свих њих су ту сласт окусили играчи АСК Риге, у доба Каријевог јурцања за крпењачом по пиротским сокацима.

Четири године пре успона Летоније до трона на иницијалном Европском првенству у Швајцарској 1935, основан је Армијски спортски клуб Рига – АСК. Утапањем балтичких земаља у СССР, АСК постаје део јединствене лиге највеће државе на планети, у којој су до титула у послератним годинама долазили клубови из Литваније, Грузије и Естоније.

Преломни тренутак по АСК, па и летонску кошарку, представља долазак 28-годишњег Јеврејина из тадашњег Лењинграда, бившег играча СКА и СКИФ-а, тренера женске екипе Спартака, дипломца Војног института за физичку културу - пуковника Александра Јаковљевича Гомељског.

Отац са гвозденом песницом

У крцатим витринама Светислава Пешића фали врло престижно признање. Оно са именом Александра Гомељског и додељује се тренеру сезоне у Евролиги, почевши од сезоне 2004/05. Карију није пошло за руком да стане у ред са колегама сународницима Обрадовићем, Ивковићем и Вујошевићем.

Југословенска школа кошарке добила је на светском значају тек кад је успела да се коначно надиграва и побеђује непоколебљиве Совјете. Победа над СССР-ом у било чему био је чин јачи од самог спорта. Политичка порука и сатисфакција, пре свега, нарочито кад се знају односи СФРЈ и СССР. Идејом против моћи, оптимизмом на силу. О томе говори и чувена анегдота са Евробаскета 1979, кад Мока Славнић усред игре против Италијана добацује Гомељском на трибинама, истовремено дриблајући:

„Пуковниче, шта то записујеш? Па ни ми не знамо шта играмо!“, викнуо је Славнић.

Најзаслужнији за тим који је сејао страх по „старом континенту“ јесте управо пуковник Гомељски. Отац совјетске и руске школе. Најдуговечнији и најтрофејнији стручњак на клупи Совјета са 22 године у служби од три мандата и невероватних 18 медаља од чега осам златних. Кренуо је са четири узастопна европска злата од ‘63. до ‘69, па се поновио ‘79. и ‘81. године. На светски трон се пео ‘67. и ‘82, а „лабудова песма“ било је олимпијско злато у Сеулу 1988. године.

Чин добијен по окончању студија идеално је стопљен у надимак. Красиле су га чврста дисциплина, тактички перфекционизам и ауторитет – особине правих официра. Руководилац машинерије задужене да спортским успесима доприноси пропаганди врховне силе Источног блока.

Први кораци, испоставиће се посути златом, започети су у престоници Летоније 1953. године. После годину дана рада, пуковник наилази на „дар са неба“. Дар од 23 године, 220 центиметара и 140 килограма. Вади га из пакла ливнице и креће у, како је и сам истицао, једини „лични пројекат“. Ради се о Јанишу Круминшу.

Добродушни див под обручима

Филмска каријера Бобана Марјановића кренула је епизодом у филму Дарка Бајића „Бићемо прваци света“, где опонаша доминацију свог кошаркашког претка Јаниша Круминша, против ког југословенски кошаркаши не знају шта ће и како ће у финалу Евробаскета 1961. под тек отвореном грандиозном куполом Хале 1 Београдског сајма.

Први, оригинални европски горостас. Да није било њега, не би постојали совјетски заштитни знак и опсесија према грмаљима под кошем, оличени у Владимиру Ткаченку и Арвидасу Сабонису.

Стидљиви, повучени див, срамежљив и доброћудан, није био спортски надарен. Пуковник је два сата дневно додатно радио са Јанишом, почевши од базичне спортске координације. Док се дошло до трикова са лоптом, много је воде протекло Волгом. Штавише, навео је Јаниша да изводи слободна бацања избачајем одоздо с две руке (стил код нас познат по Радивоју Кораћу).

И не само то, Гомељски се трудио да пробуди силу нуклеарног оружја која букти у повученој души. Да разјари медведа из тундре, који коси све пред собом као совјетски тенкови. Мукотрпан рад учврстио је њихову везу и одмах дао резултате: три титуле у четири године од 1955. до 1958. године.

ЦСКА и Динамо из Москве, те „провинцијски“ Жалгирис и Динамо Тбилиси су гледали у леђа чуду из Летоније. Домаћа надмоћ преточена је и на европски ниво.

Европски врхунац

Систем иницијалне сезоне Купа европских шампиона је био конципиран на двомечима од почетка до краја, почевши од дуела у географски подељеним зонама. АСК је у северозапаној зони са лакоћом избацио ХСГ Висеншафт из Берлина, затим у четвртфиналу Легију из Варшаве и уследио је полуфинални дуел са Реал Мадридом.

Једини представник Запада међу четири преостале екипе је из политичких разлога одбио да се сусретне са представником СССР-а, те је АСК прошао у финале формалним резултатом 2:0, 2:0. Први сусрет финала против бугарског Академика смештен је на „Даугава“ стадиону у Риги са 17.000 места. И поред убедљивих 52:36 на полувремену за домаћина, Бугари су се приближили на оптимистични 86:81 на крају, пред пут у Софију. Круминш је био неумољив са 32 поена, уз помоћ главних узданица на бековима Валдиса Мужниекса (24) и Маигониса Валдманиса (12).

АСК је показао снагу и у туђем дворишту, победивши 84:71. Рига је добила европског првака, и то првог икада!

Са још два узастопна трофеја у кошаркашком КЕШ-у, може се рећи да је АСК важио за оно што је Реал Мадрид био у фудбалу тог доба. Занимљивости везане за другу и трећу титулу су, рецимо, да је 1959. виђен реванш са Академиком, зато што је тим из Софије у полуфиналу избацио ОКК Београд, док је 1960. дошло до СССР финала између браниоца титуле АСК-а и првака те државе Динама из Тбилисија. У финалу 1961. је дошло до смене династија, јер је ЦСКА победио, домогавши се првог од осам трофеја првака Европе до дана данашњег.

Једина екипа која је успела да понови АСК-ово достигнуће са низом од три пехара била је славна сплитска Југопластика 31 годину касније.

Разлаз и расформирање

Разлаз Гомељског и Круминша, као и читавог златног доба АСК-а дешава се средином ‘60-их. Јаниш са 34 године прелази у локалног ривала ВЕФ-у, који и дан-данас постоји, где завршава каријеру. Са три европска злата и три олимпијска сребра, у пензионерским данима се враћа металургији с уметничког аспекта израде, живећи мирним и повученим животом све до смрти 1994. године.

Пуковник прелази у ЦСКА 1966. и до 1988. осваја 16 титула првака државе, три национална купа и наслов шампиона Европе 1971. године. Постао је симбол „Армејаца“, без обзира на асове које је водио. Фиба га 1995. уврштава у Кућу славних, три године касније добија орден од Олимпијског комитета, поред чак пет заденутих од стране СССР-а.

Навршило се 20 година и осам дана од смрти прве тренерске иконе “старог континента“, која је преминула у 77. години после борбе са леукемијом. Ето судбине, кошарка се враћа у град у ком је кренуо његов пут.

А шта се десило са АСК-ом? Континуитет имена је одржао до средине ‘90-их, кад се фузиниоше са Броченијем, тада јединим прваком обновљене независне Летоније и суштински губи са мапе. И тај Брочени се угасио 2001. после осам узастопних титула и два друга места у завршном чину.

Подршком спонзора и иницијативом престоничких власти, дешава се васкрснуће 2004. са врхунцем у доласку до звања националног шампиона 2007. године. Тим брзо улази у дугове и финансијске проблеме, те престаје са функционисањем 2011. године.

Паспаљ је освојио седам медаља са националном тимом од чега је три пута био део екипе која је тријумфовала на шампионатима Европе – 1989, 1991. и 1995. године у Атини.

Прослављени кошаркаш присетио се и дочека на балкону скупштине Београда 1995, истакавши да је идеја о поздрављању спортиста на овом месту изузетно добра, што је први пут учињено када је Србија у Атини постала првак Европе у кошарци.

"То је било прво окупљање, а за петнаестак дана чекамо, што се тиче кошарке да то буде, после 30 година опет исто", навео је Паспаљ.

Некадашњи кошаркаш истакао је да Србија има сјајан тим и да је апсолутни фаворит на Европском првенству за освајање златне медаље.

Кошаркаши Србије у понедељак су стигли у Ригу, а истог дана су имали први тренинг у престоници Летоније. Изабраници селектора Светислава Пешића стартује на првенству у среду, 27. августа против Естоније од 20.15.

"Не треба бити много талентован... мимо припремних утакмица против противника који могу да буду ривали и на Европском првенству... једноставно не показују довољно квалитета што би могло да буде опасно по Србију. Имам утисак да ове године нисмо размишљали о томе ко ће играти, а ко не. Сви су дошли и то је јако лепо. То прави добру атмосферу. На њиховим лицима се види да схватају задатак и колико је важно. Сви они играју прво за себе, као што смо ми играли, па се то пренесе на државу", рекао је некадашњи репрезентативац.

У припремним утакмицама Пешићеви изабраници забележили су свих седам победа, а након тога селектор је саопштио коначан списак од 12 играча који ће бранити боје Србије на Европском првенству. На списку селектора су: Алекса Аврамовић, Стефан Јовић, Василије Мицић, Богдан Богдановић, Марко Гудурић, Огњен Добрић, Вања Маринковић, Никола Јовић, Филип Петрушев, Никола Јокић, Никола Милутинов и Тристан Вукчевић.

"Мислим да током овог Европског првенства нећу доћи у ситуацију да се нервирам. Мада, да не буде да је стопроцентно сигурно да ће Србија освојити злато, увек се деси лош дан... Али, стварно, и лош дан ова екипа може да преброди. Тај лош дан се догодио и против Аустралије на Олимпијским играма. Имамо велики квалитет, зреле играче и имамо човека који се зове Никола Јокић, који је врло чудна персона, који много брзо разуме, види и реагује. Он је вероватно тај који може да креира ток утакмице. Ретко се дешавају такви таленти", истакао је Паспаљ.

Разговор са Жарком Паспаљем можете гледати у видео-снимку на почетку текста.

Сполстра је у "Београдској арени" истакао да веома поштује репрезентацију Србије, која је, како каже, изузетно добро вођена.

"Имали су два сјајна лета - Светско првенство и Олимпијске игре. Била је импресивна утакмица пре неко вече. Први пут сам у Београду и заиста проводим дивно време. Сви су љубазни и показују ми град", рекао је Сполстра.

Одушевљен је и атмосфером у "Београдској арени"...

"Било је невероватно. Сви пролази су били крцати. Људи су седели свуда и чекали сјајну утакмицу", приметио је тренер Мајамија.

Нагласио је да је веома узбуђен због сјајних издања Николе Јовића.

"Волим када проводи време у репрезентацији. Сваки пут када нам се врати, врати се зрелији. Мислим да то што је окружен групом која зна да побеђује и којој је стало да победи, тимом који је добро повезан, оставља на њега велики утисак. Радујем се сјајним стварима које ће урадити са нама", рекао је Сполстра.

О шансама репрезентације Србије на Евробаскету каже да је то сјајан турнир, али да је Србија очигледно један од фаворита за злато.

"Пратим Евробаскет већ дуого и присуствовао сам једном када је играо Горан Драгић. Србија је очигледно један од фаворита. Били су заиста добри против Словеније и на свим осталим припремним утакмицама. Изузетно добро су утренирани. То је тим ветерана који су дуго заједно и сигуран сам да једва чекају првенство", рекао је Сполстра.

Репрезентација Србије, по свим анкетама фаворит за освајање златног одличја, играће на Евробаскету у групи А у Риги против Естоније, Португалије, Летоније, Чешке и Турске. Прву утакмицу у престоници Летоније "орлови" ће одиграти у среду од 20.15 против селекције Естоније.