Српског академика насамарила финска бараба

Приликом борбе за скок, фаулирани Мика Муринен покушава на кварно да удари Марка Гудурића међу ноге. Српски бек је упутио пар васпитних речи, док их играчи нису раздвојили. Тинејџер са претераним бројем тетоважа за своје године премашио је дозу пристојности и уважавања, што је тријумф учинило добродошлим. Муринен је погађао тројке, закуцавао "капуљачу" и прослављао гестикулацијом под јаким утицајем америчких треп и дрил извођача. Изглед скандинавског металца, понашање Џа Моранта. Као такав постао је оличење финског мангуплука против српске академије.

Српску кошаркашку школу, као наследника југословенске, красе знање, рад и мангуплук. Непрецизна дефиниција овог трећег појма би могла да буде спој дрчности, храбрости, шарма и луцидности. Тога је (између осталог) недостајало против Финске. Србија је напредовала у кошаркашког академика, ког је преварио фински самоуверени мангуп.

Акумулирани успеси, традиција и знање начинили су Србију академиком у свету кошарке. Тренерске главе, више и мање оседеле, најзвучнија су имена на клиникама и семинарима. Прва звезда екипе је цењена због свог интелекта и несебичности. Играчи на обе стране "велике баре" су на добром гласу су због кошаркашке писмености, без обзира на ролу. И сав тај и-ку је био сувишан.

Разговори академика другачији су од уличних муљатора и бараба. Вокабулар је шири, акцентовање правилно, саркастични хумор свеприсутан. Али тиме нећеш "увалити" лажни ручни сат "Fossil" са једним S за дупло већу цену. Не, јер си превише моралан и то ти је испод достојанства. А муљатор хоће. Тако ће зарадити за боља кола, вечеру са лепшом девојком, стан у још неизграђеној згради... док ти дискутујеш са онима, по свом мишљењу, себи равнима.

Србији су од квалификација за Токио, па надаље највећи проблем правили мангупи, барабе и муљатори. Са некима смо излазили на крај, а неки су нас опељешили.

Кренимо од Италије. Ђанмарко Поцеко је права италијанска бараба у спортском смислу. Атипичан, непристојно импулсиван, иритантно темпераментан, спреман да улети на терен као шести играч, прикупи гнев читаве хале, добије искључење и изађе са стилом. Такви су и његови састави – играчи који се хране његовом енергијом, живеће и умреће са шутем за три. Низ непобедивости Поцекове Италије против Србије трајаће бар још две године.

Присетимо се Јужног Судана у Манили. Тај дуел је остао највише упамћен по ситуацији са Боришом Симанићем, а дебитантни на великој светској сцени су натерали потоњег финалисту да се поприлично истроши на обе стране терена. Суданци су само играли својим стилом уз много трчања, скакања и шутирања. Ах, како примитивно! Часно су изгубили, без бруке.

Португалци у групној фази Евробаскета такође су фрапирали "орлове" приступом и нерезонским решењима. Играли су претерано чврсто, јурили у контранападе, покушавали полагања и шутеве из неочекиваних позиција. Није ни чудо што је тад Србија имала мало фаулова – буквално нису знали кад и како да их ухвате за руку и бар тако зауставе игру. Попут Суданаца, и ту је фалило индивидуалног квалитета за евентуалну сензацију.

Летонци су, такође, успели да доведу дуел у неизвесну завршницу, гајећи балтичку школу, које су се Литванци одрекли одавно.

Затим, долази се до Ергина Атамана. Селектор Турске је познат по својој незаинтересованости за напорне тренинге и истовремено сјајном инстинкту за игру. Егоцентрик звучних порука са или без покрића упија пљувачку са трибина и излази са терена са две уздигнуте песнице. Његово самопоуздање је попримила и ова турска селекција, којој је фалила једна убачена тројка да против Србије изједначи рекорд европских првенстава у том сегменту.

Академику Србији су "главе дошли" фински мангупи. Чуј, фински мангупи? Момци који верују у свој стил игре, не одустају од њега и користе сваку дату прилику да нанесу штету.

Кадгод се Србија сусретала са другим кошаркашким академицима, побеђивала је или се барем надигравала на конкурентном нивоу. Зато што академици обраћају пажњу на уџбенике, системе, писана и неписана правила, па се по томе разазнају. Акције морају да буду детаљно нацртане и комплексне. Кретње прецизне. Додавања правовремена. Ротације беспрекорне. Тумачи се аналитика.

Кад знаш да и код ривала постоје исте тендеције, лакше се прилагодиш и нађеш моменат за лични печат. Користиш оно што ти је у крви.

Србији је лакше да се бори са, рецимо, Литванијом, Шпанијом, Француском, Немачком, па и САД, јер се воде истим, академским, принципима. Чим се појави неко ко само упорно шутира, удара, трчи и скаче – настаје проблем.

"Орлови" су у раној фази првенства остали без мангупа са капитенском траком. Оног који би индивидуалним потезима показао ко је главни. "Џокер" је као прави лидер чинио све што је у његовој моћи и, да је кошарка индивидуални спорт, освојио би европско злато. Нажалост, није.

Академик је заборавио одакле је потекао. Променио је менталитет. Постало је важније шепурити се врхунском систематичношћу, без индивидуалне креације на којој си стекао име. Нема јаких фаулова за модрице, уношења у лице, смелих потеза кад се ломи резултат. Нема вере у себе. Потребан је повратак коренима, спознаја потиснутих квалитета и базирање стила на томе.