"Орлови" без душе до краја Евробаскета – јесу ли мозак и срце вредни злата

Још од првог полувремена утакмице против Португалије у другом колу Евробаскета, било је јасно да нешто не штима у игри Србије. 

Нису "орлови" Светислава Пешића личили на екипу која је током припрема изгледала непобедиво, што је и била након седам утакмица. Нису били ни сенка тима који је у првом колу рутински савладао Естонију и од ког су презали сви ривали.

Нервозу је преко прага превео Филип Петрушев непотребним искључењем, али је прави шок уследио након што је Богдан Богдановић остао у свлачионици на полувремену. Јавност је обавијена непрозирним велом мистерије веровала у повољне резултате снимања, иако је сумња кроз широм отворена врата ушла одмах за нервозом.

Није било потребно много времена пре него што се из чауре те сумње развио црни лептир, на чијим крилима су лоше вести обишле Србију. Делује међутим да су саиграчи и стручни штаб одмах знали какав ће исход снимања бити.

Бледо и бескрвно деловали су Пешићеви изабраници против Летоније и да није било Николе Јокића, питање је да ли би успели да дођу до треће победе у исто толико мечева. Било је потребно 39 Јокићевих поена да се одбију неугодни домаћини, који су намирисали несигурност у противничким редовима, али нису успели да је у потпуности искористе.

Испоставило се да Србија генералну пробу за Евробаскет није одиграла у "Арени" против Словеније, већ у Риги са домаћином, у трећем колу. Била је то генералка за турнир без капитена и душе тима чија улога апсолутног фаворита је изгубила на тежини.

Богдан као симбол репрезентације

Да нема Стефана Јовића, Богдановић би био најстарији играч репрезентације (ко би рекао...), али то није једини разлог због ког је добио капитенску траку.

Откако је 2013. године дебитовао у националном дресу код Душана Ивковића, Богдановић је постао симбол репрезентације и успеха забележених у претходној деценији. Његов потврдан одговор на позиве селектора се никада није доводио у питање, као ни квалитет пружених партија.

Постао је прва нападачка опција и онај коме лопта иде у руке када је најважније. Зарадио је улогу лидера погођеним шутевима, залагањем и невероватном енергијом коју је увек знао да прошири на остатак тима. 

За 12 година играња за Србију пропустио је само једно велико такмичење – Евробаскет 2022. године. Сви знамо како смо се неславно провели без њега у Берлину против Италије. Недостајао је тада да повуче, да погоди тројку у лице и преокрене моментум. Недостајаће и сада, можда и више. За ову повреду нико није могао да се спреми.

Времена за промену плана је мало, али ће бити неопходно да се тај посао заврши до краја групне фазе. Тада крећу прави изазови, а простор за грешку готово и да не постоји.

Сада је све на мозгу и срцу екипе

Без душе, Пешић ће морати да се ослони на мозак и срце свог састава, односно на Николу Јокића и Алексу Аврамовића.

Иако је сигурно желео да избегне такав сценарио, Јокић је био приморан да већ против Летоније преузме улогу коју је претходне сезоне имао у Денверу. Уместо да разиграва и из сенке контролише утакмицу, Сомборац је морао да се спусти у рекет, трпи пречесто несанкционисане батине и измишља поене.

Није да му та улога није позната и да му не лежи. Au contraire, Јокић је више него способан да у континуитету поентира са тројицом противничких играча на леђима. То међутим боље селекције могу да искористе и искључивањем осталих играча из меча дођу до резултата. Нико не може сам да побеђује. Макар не на дуже стазе.

Често би и ривали у НБА лиги управо овом тактиком паралисали Денвер. Пуштали би Јокића да ради оно што не воли, а то је да постиже поене и уместо мозга, више користи мишиће.

Са друге стране, добра одбрана, неисцрпна енергија и непресушна мотивација Алексе Аврамовића били су једина константа у игри "орлова" у прве три утакмице. Дрес репрезентације наставио је да извлачи најбоље из Чачанина који је недавно прешао у Дубаи, који је храбрио своје саиграче и пружао им подршку када год је то било потребно.

Темпо игре "орлова" често прати тактове његовог адреналином испуњеног срца, а прескакање у откуцајима је у много наврата било пресудно у одсудним моментима. Тако је Аврамовић, који је на мала врата ушао у репрезнтацију, такође постао један од лидера и најважнијих делова Пешићеве машине.

Биће искусном Пироћанцу пак потребно много више, уколико планира да се поново попне на кров Европе.

Остатак тима мора да се појави

У Богдановићевом одсуству, пред Василија Мицића, Марка Гудрића и Вању Маринковића биће постављени много опширнији захтеви.

Мицић је био непрепознатљив у прва три сусрета, што се може приписати повреди и пропуштеним припремама. Делује да још увек није на истој таласној дужини са остатком тима и приметно је да нешто спорије доноси одлуке. Времена за уигравање је остало јако мало.

Гудурић је после сезоне живота у Фенеру и великог утицаја у освајању Евролиге морао да се врати на место где је његова улога, иако важна, значајно мања. Сада су се ствари међутим промениле, а Богдановићева повреда ће управо њега избацити у први план. Од пре неколико сати, одговорност коју има се утростручила.

Богдановићеве поене могао би да надомести и Вања Маринковић, који је на Евробаскету 2022. године већ показао колико користан може бити. За око 15 минута на терену је постизао девет поена, уз преко 60 одсто успешности за три поена.

Све то биће неопходно да се замени човек који је већ отрчао у историју и задужио кошаркашку јавност у Србији. Рекао је Богдановић пре почетка турнира да је време да се наплате оне сузе после изгубљеног финала од Словеније из 2017. године.

Рекао је и Пешић да репрезентација нису Јокић и Богдановић, већ преостала десеторица, плус две највеће звезде. Сада је време да се поменута десеторка пресабере и учини капитена поносним