Фудбал се не враћа кући, летоваће у Шпанији

Прошло је 58 година откако је Боби Мур на раменима саиграча, са трофејом у рукама, вратио фудбал у своју колевку.

Након тога, вагабундо какав јесте, фудбал се поново отиснуо у свет. Пропутовао је целу планету, не осећајући носталгију и не помишљајући да се врати. Од Европе, преко Јужне и Северне Америке, све до Африке и Катара.

Пре три године се коначно нашао на "Хитроуу", али само на преседању, одбијајући да напусти аеродром. 

Деловало је стога да је коначно време и да је одлагања било доста. Након авантура у Италији и Аргентини, повратак кући је упркос нешто лошијим издањима у Немачкој изгледао као неминован, нарочито имајући у виду срећу која је водила Енглеску кроз лакши део жреба.

Међутим, како то обично бива, у последњим тренуцима, искрсла је понуда која се не може одбити. Уместо периода у кишној и лоше вођеној Енглеској, фудбал се определио за две године на обалама сунчане и изванредно организоване Шпаније.

Више му се свидело Родријево беспрекорно постављање, Вилијамсова брзина, Олмов пријем и Де ла Фуентеов систем, него Саутгејтово ослањање на пуки таленат изузетних појединаца, који нису деловали као тим.

Шпанија је од самог почетка шампионата деловала као најбоља екипа на турниру, што је на крају успела и да наплати, упркос недостатку искуства и великим изазовима. На путу до финала морали су да избаце и Немце и Французе, да би на крају срушили и много искуснијег противника.

Де ла Фуенте је створио систем који у потпуности одговара квалитетима његових играча и који није трпео ни приликом повреда истакнутих првотимаца – друго полувреме против Енглеза су одиграли без најбољег играча такмичења – и показао да се континуирани и предани рад са младима увек исплати.

Енглези су на крају поново дошли на корак од буђења из кошмара који траје скоро 60 година, али нису успели. Нису на крају крајева, иако фудбал често не мари за то, ни заслужили да дођу до титуле.

Само на махове су исказивали свој таленат, без назнаке о било каквом плану, а камоли дугорочнијој стратегији. Четири пута су губили у нокаут фази и три пута су се враћали. Четврти пут се није дало, односно није дао Олмо – човек који је непланирано и из сенке био међу најзаслужнијима за четврти наслов првака Европе.

Такав расплет ставиће Саутгејтов образ на тест. Уколико испуни дато обећање, препустиће кормило неком потенцијално вештијем капетану, који ће знати како да на бољи и ефикаснији начин организује своју посаду.

До тада ће се фудбал, на лежаљци и са коктелом у руци, сунчати на обалама Шпаније, са пасошем који је Микел Ојарзабал продужио на још минимум две године.