среда, 05.06.2024, 00:40 -> 22:20
Извор: РТС
Аутор: Чедомир Тодић
Италија - бранилац титуле ког нико не узима за озбиљно
Италијани на првенство долазе бранећи трофеј освојен пре три године на "Вемблију", с тим што им форма, квалитет и јачина противника не гарантују ни пласман у нокаут фазу.
За разлику од четири титуле првака света, Италија је само два пута у својој историји успевала да постане шампион Европе, пропустивши притом шест од укупно 16 Европских првенстава.
Последње је пак било 1992. године, а у претходних седам издања, Италијани су се чак три пута нашли у финалу.
Тријумфални деби и надмудривање у "колевци фудбала"
Први од два трофеја освојили су далеке 1968. године на свом терену, али и првом учешћу на Првенствима Европе. У финалу су тек након реваша – пенали још увек нису били практиковани – успели да савладају Југославију и домогну се титуле која ће им бити једина у наредних 53 године.
У првом мечу је било 1:1, а голове су постигли Џајић и Доменгини, да би Италијани погоцима Риве и Анастасија у другој утакмици победили са 2:0.
Између се сместило неколико пропуштених шампионата, два полуфинала, велики број разочаравајућих испадања, али и два неуспеха у финалима 2000. и 2012. године. када су губили од Француске и Шпаније.
Пред претходно првенство такође им нису даване превелике шансе, пре свега услед квалитета других селекција попут Енглеске и Француске.
Међутим, Италијани су прво веома лако прошли групу са максималним учинком након победа против Турске (3:0), Швајцарске (3:0) и Велса (1:0). Уследила су два тријумфа резултатом 2:1 против Аустрије и Белгије, чиме су се "азури“ пласирали у полуфинале где их је чекао стари дужник – Шпанија. Утакмица је завршена резултатом 1:1, а екипа Роберта Манчинија је прошла у финале након бољег извођења једанаестераца.
У финалу су се састали са Енглеском (1:1) у мечу који су такође одлучили пенали и из ког су Италијани изашли са другом титулом након три везана промашаја енглеских репрезентативаца.
Резервација пута преко Алпа и кратка историја са Албанијом и Хрватском
Одбрану трофеја Италија је започела у у квалификационој групи Ц заједно са Енглеском, Украјином, Северном Македонијом и Малтом.
Мучили су се доста Италијани и показали због чега је њихово освајање турнира представљало изненађење. Енглези су им освету за пораз из финала сервирали из два дела, док је реми са Северном Македонијом у Скопљу додатно закомпликовао ситуацију.
Тек у последњем колу, ремијем са Украјином, "азури" су успели директно да се пласирају на шампионат на ком их је сачекала најтежа група.
Са Албанијом се до сада нису сусретали, што и не чуди, ако се има у виду да су Албанци само једном учествовали.
Са Хрватима су одиграли само једну утакмицу и то на Првенству 2012. у оквиру групне фазе. Меч је завршен резултатом 1:1, што је више ишло у корист Италије која је касније стигла и до финала, док су Хрвати такмичење завршили у групи.
Највеће ривалство у историји Европских првенстава
Са "црвеном фуријом" су пак "азури" креирали вероватно и највеће ривалство у историји Европских првенстава. Турнир у Немачкој биће 11. на ком Италија учествује, а сусрет са Шпанијом 20. јуна биће чак осми међусобни дуел две селекције, с тим што су 2012. године одиграли два меча на једном првенству.
Жреб их је први пут спојио у групној фази 1980. године (0:0) а затим осам година касније када је Италија тријумфовала у мечу у групи са 1:0.
На наредни сусрет чекало се 20 година, а овога пута су Шпанци у свом походу на другу титулу били бољи у четвртфиналу након извођења пенала.
Четири године касније су прво у групи одиграли 1:1, да би Шпанија у финалу убедљиво са 4:0 нанела Италији најтежи пораз до сада.
Наредна два сусрета припали су двоструким шампионима Европе – прво у осмини финала првенства у Француској (2:0), а затим и у полуфиналу пре три године након пенала.
Нови сусрет ће вероватно пресудно утицати на ситуацију у групи, а уједно и на наставак такмичења.
Лучано Спалети - стручњак коме трофеји долазе са годинама
Скромну играчку каријеру током које није напуштао "чизму", Спалети је завршио у Емполију – тиму у ком је започео своју тренерску каријеру. Тренерски таленат је показао веома брзо, водећи тосканску екипу до две везане промоције и пласмана у Серију А.
Уследили су краткорочни послови у Сампдорији и Венецији, да би рођени Тосканац први пут већу пажњу на себе скренуо у Удинезеу који је у 2005. године довео до изненађујућег пласмана у Лигу шампиона.
Тај подвиг му је донео посао у Роми која је током његовог вакта постала конкурент за титулу коју ипак није успела да освоји, али је освојила Куп Италије, чиме је Спалети дошао до свог првог трофеја, а проглашен је и тренером године 2006.
Тренерски пут га је даље водио у Зенит, где је освојио лигу, куп и оборио рекорд по броју мечева без пораза.
Након тога је започео други и много краћи мандат у Роми који је обележио сукоб са Франческом Тотијем, а био је и у Интеру, пре него што је 2021. године преузео Наполи.
Наплитанцима је претходне сезоне донео прву титулу шампиона након скоро 25 година чекања, после чега је од клуба затражио одмор у периоду од годину дана пре него што донесе одлуку о наставку сарадње.
Међутим, изненадна оставка коју је Роберто Манчини поднео на место селектора Италије, натерала је челнике Фудбалског савеза Италије да покуцају на Спалитејива врата. Одговор је био потврдан, па је у августу прошле године Спалети потписао трогодишњи уговор.
Успео је уз доста муке да одведе своју репрезентацију на Евро, а још већи изазов га очекује на самом турниру где ће Италија са звањем шампиона пре свега морати да прође веома тешку групу.
Донарума као окосница и никад слабији напад
Давно су прошла времена када су најбољи нападачи света, осим што су наступали у Серији А, имали италијански пасош. Током 90-их и почетком новог миленијума селектори Италије били су на слатким мукама када је требало да се определе за играче који би предводили напад тима на великим такмичењима.
Сада је проблем пронаћи једног који је постигао више од десет голова у сезони.
Нису Италијани ни пре три године деловали као екипа која је кадра да се нађе у завршници, а камоли да освоји турнир, макар када се у обзир узме клупски и репрезентативни си-ви играча на списку. Међутим, овогодишњи састав делује још слабије, нарочито када је напад у питању.
Федерико Кјеза би требало да буде највећа опасност за противничке одбране, а још увек је недоумица ко ће бити прва "деветка" екипе.
Са друге стране, везни ред и одбрана требало би да буду нешто поузданији део тима. Николо Барела и Жоржињо требало би да пруже сигурност у средини терена, док ће одбраном највероватније командовати одлични Бастони.
Далеко је наравно и дефанзивни део екипе од квалитета неких некадашњих генерација, али га ипак чине играчи са одређеном дозом искуства који су редовни у својим клубовима.
На крају можда и најпоузданији члан екипе - Донарума. Усталио се голман ПСЖ-а међу стативама репрезентације и показао да ће бити достојна замена Ђанлуиђију Буфону.
На претходном такмичењу је показао због чега су га сматрали најталентованијим голманом на свету када је са само 17 година постао први голман Милана, нарочито када се дође до пенал серија. С обзиром на историју Италије на Европским првенствима, као и на тим који ће се вероватно ослонити пре свега на одбрану, Донарума ће бити од веома великог значаја.
Очекивања од браниоца титуле, сходно именима на папиру, поново нису велика. Међутим, Италијани су често показивали да знају како се игра на резултат, нарочито на великим такмичењима, те их нико овога пута вероватно неће отписати, нити би ико волео да се сретне са њима, под условом да прођу “групу смрти”.
Састав репрезентације Италије
Голмани: Ђанлуиђи Донарума (ПСЖ), Гуљелмо Викарио (Тотенхем), Алекс Мерет (Наполи);
Одбрана: Алесандро Бастони (Интер), Матео Дармијан (Интер), Алесандро Бонђорно (Торино), Ђанлука Манчини (Рома), Рикардо Калафиори (Болоња), Ђовани Ди Лоренцо (Наполи), Раул Беланова (Торино), Федерико Димарко (Интер), Андреа Камбијасо (Јувентус);
Везни ред: Николо Барела (Интер), Давиде Фратези (Интер), Брајан Кристанте (Рома), Леренцо Пелегрини (Рома), Николо Фађоли (Јувентус), Жоржињо (Арсенал), Николо Фађоли (Јувентус);
Напад: Федерико Кјеза (Јувентус), Ђакомо Распадори (Наполи), Матео Ретеги (Ђенова), Ђанлука Скамака (Аталанта), Рикардо Орсолини (Болоња), Матија Закањи (Лацио), Стефан Ел Шарави (Рома).
Распоред утакмица репрезентације Италије:
15. јун: Италија - Албанија (21.00, Дортмунд)
20. јун: Шпанија - Италија (21.00, Гелзенкирхен)
24. јун: Хрватска - Италија (21.00, Лајпциг)
Коментари