Брутална доминација коју су ривали поклонили Ред Булу

Тешко је речима описати доминацију коју нам готово из трке у трку сервира врхунски наштимована екипа из Милтон Кинза, на челу са невероватним Максом Ферстапеном.

Избрушени кроз године фрустрација у ери Мерцедесових тријумфа из које смо прошле године изашли, сви шрафови у екипи којом шефује Кристијан Хорнер савршено одрађују свој посао, омогућавајући да у потпуности до изражаја дође звездани таленат актуелног светског шампиона.

Међутим, није то разлог због којег је тешко писати о тријумфу Ред Була. Јер историја Формуле 1 је кроз различите ере била дефинисана доминацијом одређених тимова, и тако ће вероватно бити и у будућности.

Не, разлог због којег је ово што гледамо немогуће описати лежи у томе што, када се сталожено анализира све што се дешавало од Бахреина до данас, није баш јасно на чему се та доминација у ствари базира.

Јер, осим аустријске екипе, која је од четврте трке наовамо готово све урадила управо савршено, на стази и ван ње, исходу који гледамо готово једнако, ако не и више су допринели неки други људи, чији то задатак никако није био.

Како другачије објаснити да после 14 трка Ферстапен има невероватна 93 поена предности – 98 до најближег возача из ривалских тимова – и девет победа (у целом прошлогодишњем шампионату забележио је десет), упркос томе што је на девет од тих 14 трка најбржи аутомобил у суботу био Ферари, једном Мерцедес, а само четири пута Ред Бул?

Да ли то личи на доминацију једне екипе или једног возача? Историјски гледано, у Формули 1 таква ситуација никада раније није виђена, јер у ерама када су доминирали – гледајући уназад – Мерцедес, Ред Бул, Брон, Ферари, Вилијамс, Мекларен, још пре тога Лотус или Бребем, Купер или Алфа Ромео, управо те екипе су имале далеко најбржи аутомобил, што је уз таленат за воланом био основ за испољену доминацију.

Данас је немогуће причати о другој узастопној титули за Ферстапена, а да се не спомену непоузданост Фераријевог агрегата, несхватљиве стратегије екипе из Маранела и почетничке грешке Леклера и Саинца.

И управо то је разлог због којег је о овој доминацији немогуће писати – јер, сложићете се, да звучи крајње пристрасно када се успех једне стране објашњава предоминантно неуспехом оне друге.

Због тога је важно рећи да то нимало не умањује оно што је Макс показао. Холанђанин вози нестварно добро, са дозом ароганције својственој само истинским шампионима, али већ доста зрелије него прошле сезоне, а неупоредиво мудрије него током формативних година у Формули 1.

И нема никакве дилеме да би, уз тим који има иза себе, и квалитете које демонстрира из трке у трку, овогодишња титула била његова, чак и да Ферари није све што је могао учинио погрешно.

Не, поента до које покушавам да дођем је да би овакав Макс титулу свакако освојио, али без комичних грешака главних ривала, имали бисмо занимљив шампионат, а не овако бруталну доминацију која је практично поклоњена Ред Булу.

Но, залазак у сфере онога "шта би било кад би било" нас неће одвести нигде, као што неће ни ламентирање над шампионатом који нисмо добили.

До краја сезоне остало је, рачунајући и Холандију, још осам трка за које и даље имамо право да се надамо да ће нам пружити пуно занимљиве акције на стази, без обзира што знамо ко је нови/стари шампион.

Уосталом, када се квалификације заврше са два хиљадита дела секунде разлике између возача који су поделили први ред, имамо макар право да се надамо да би данас могли да гледамо нешто посебно.

Ондулирани Зандворт (Зантфорт за чистунце) би и без наранџастих кулиса био савршена позорница за добру акцију на стази, захваљујући за Формулу 1 неуобичајеним кривинама под нагибом које омогућавају различите линије проласка, а самим тим и могућност блиског тркања.

Уз малу разлику у перформансама Ред Була, Ферарија и Мерцедеса, али и због уске стазе, те лажног и правог шљунка у зонама за излетање што ће нам готово извесно донети епизоде излазака сигурносног возила, коначни исход делује неизвесније него икад и то би требало да је довољно добра позивница, чак и у ситуацији када је шампионат одлучен.