Претња звана Џеда, финале сезоне у формули

Иако овако неизвесна завршница озбиљно тестира равнодушност са којом сам до сада углавном пратио успехе Луиса Хамилтона и Макса Верстапена, и даље остајем при оцени да ће овогодишњи светски првак ту титулу понети апсолутно заслужено, независно од тога чији потпис ће бити угравиран на сребрном пехару окованом 24-каратним златом.

Иза актуелног шампиона је једна крајње необична година у којој је противник био бољи по готово свим статистичким параметрима. Откако је 2014. кренула актуелна хибридна ера никада се није догодило да возач који не вози Мерцедес има више првих стартних позиција (9-5) и победа (9-7) док је само у најбржим круговима резултат изједначен (5-5).

За Хамилтона, који за разлику од неких других шампиона (на памет ми рецимо падају Алонсо или Прост) праволинијски стреми ка тријумфу сваки пут када седне за волан тркачког аутомобила, оваква статистика у најмању руку није нешто на шта је навикао а у горој варијанти можемо рећи и да има потенцијал да озбиљно наруши самопоуздање некога ко је већ све рекорде достигао или оборио.

А ипак, Британац је ту, са само 8 бодова заостатка и аутомобилом који одједном поново сукља шампионске пламенове када се до даске стисне папучица гаса. И још важније, Луис је последњих недеља беспрекоран у аутомобилу, право уживање за гледати, било док се пробија кроз поредак све до чела, као у Бразилу, или када контролише трку од старта, као у Катару.

Већ због тог невероватног тенацитета који испољава човек који је већ освојио све што се освојити могло не можете хладно посматрати потенцијалну историју у настајању док је незапамћена осма титула светског првака тако близу а још увек тако далеко.

Што се изазивача тиче, податак који ме запрепашћује је да је Максу тек 24 а ипак ми делује као да та фамозна прва титула касни већ неколико година. Последњи пут када сам имао такав осећај за неког возача били смо усред непрежаљених '80-их а дечко о којем су сви причали је носио дречаво жуту кацигу.

У години коју пре свега памтимо по Лајв ејду (live Aid), Аиртон Сена је за воланом божанственог црног Лотуса забележио чак 7 пол позиција (у време када је сезона имала „само" 16 трка), али је уз такође 7 одустајања шампионат завршио као тек четврти са скоро дупло мање бодова од новог првака и будуће Немезе, Алена Проста. Уз две победе, у Португалу и Белгији, свет је одмах схватио да је будући шампион стигао, па ипак смо до прве титуле за харизматичног Бразилца чекали све до 1988. када је Сена већ био у доминантном црвено-белом Мекларену.

Када премотамо филм унапред, сетићемо се Барселоне 2016. и Макса који побеђује у својој првој трци за Ред Бул, а затим бележи и по две победе у свим наредним сезонама, довољно да и највећег скептика увери у своје шампионске креденцијале. И само да би, баш као и Сена некад, схватио да се и уз сав таленат овог света до титуле не може без доминантног аутомобила.

Ове године га је коначно и добио па изгледа да та толико дуго чекана формалност коначно стиже да окруни један несвакидашњи таленат који се можда баш сада пред нашим очима трансформише у будућег обарача свих рекорда Формуле 1.

Због тог егалитаризма којим је овенчан овогодишњи шампионат важно ми је да неизвесност потраје до последњег круга последње трке у сезони, што судећи према ономе како изгледа најновије Тилкеово чедо, делује да неће бити ни мало лако за постићи. Јер Џеда је у календар ушла са жељом да постане најбржа градска трка на свету а испоставило се да је оно „градска" чист вишак, будући да по просечним брзинама које се постижу само легендарна Монца стоји испред нове стазе на обали Црвеног мора.

Циници ће се додуше сложити да је реч „градска" непотребна и због тога што нема баш много града око ове стазе, али то и није битно док год претеће бетонске ограде којима је опасан асфалт у Џеди стварају једнако застрашујући ефекат и за нас покрај телевизора, а поготово за неустрашиве фрајере за воланом.

И то је баш тај парадокс који брине, јер бих био врло знатижељан да видим како ће изгледати тркање на стази која не опрашта ни најмање грешке, само да та трка није претпоследња у сезони, и прети антиклимаксом уколико данас било ко од двојице претендената киксне на начин као што је то Макс учинио у последњој кривини јучерашњих квалификација.

Што у сенку баца и другу велику главобољу за некога ко жели да се одлука о титули одложи до Абу Дабија - очекивано вишеструке изласке сигурносног возила који имају потенцијал да измешају коначни поредак до нивоа да тимски компјутери већ данима кључају спроводећи различите симулације могућих исхода.

О могућности да неопрезност неког од преостале осамнаесторице возача - поготово ту мислим на Ботаса и Переза - данас одлучи титулу тек нећемо трошити речи. Уместо тога, држимо палчеве да се двојици асова пружи прилика да на стази разреше ко је ове године био бољи. У Абу Дабију, не у Џеди.