Обрачун са богумилима

Када се борите против онога што је видљиво, чини се да ћете лакше и знати када сте га сасвим поразили, али када вам је непријатељ другачији начин мишљења и живљења, онај који може да угрози амбицију и дестабилизује све до тада грађено, онда се та ствар сурово мора затрети у корену.

Овако некако је вероватно размишљао и Стефан Немања када је одлучио да сасвим искорени богумилство на подручју Рашке у време своје владавине јер је та хришћанска секта, одвише напредна за оно доба, претила да угрози темеље краљевине какву је желео. Његов наум био је јасан – једна држава, једна вера и сви њени становници под окриљем једне цркве.

Заправо, важност овог јединства није била превише романтична јер су богумили били не само јеретици према тадашњем начину практиковања хришћанства већ и бунтовници који су одбијали да плаћају државне намете.

Опасност од непослушности коју Стефан Немања себи није могао да дозволи.

Иако се управо услед прогона коме су били изложени о богумилима данас зна тек из трагова, оно што је остало сачувано веома је занимљиво. Богумили су били словенски хришћани који нису признавали власт ни византијске ни римске цркве. Њихово учење, богумилство, проширило се Рашком из Македоније, која је била њихово средиште.

Називани су и бабунима, не како би се помислило по врсти мајмуна већ по македонској планини Бабуни.

Хришћанска вера је у Србији била крхка, будући да су је почели примати тек у 9. веку, а само век касније богумилство почиње да се шири. Живели су једноставно, материјална добра им нису била важна, те су доводили у питање црквену моћ и богатство. Проповедали су слободу, подстицали народ на непокорност господарима, заговарали повратак изворном хришћанству, одбијали да учествују у ратним походима, а њихова учења су се лако примала међу обичним народом, али и властелом.

С друге стране, православна црква, у којој су углавном богослужили грчки свештеници на језику који је народу био махом непознат, није имала довољно ауторитета ни самосталности да сасвим придобије поверење верника, од којих се за многе сумњало да и даље практикују паганске верске обичаје.

Тако је број богумила у време Стефана Немање нарастао у толикој мери да су неминовно представљали ризик његовој владавини, посебно што су и неке велможе биле богумилске присталице. Мотив властеле је између осталих био и што су на овај начин пружале отпор Немањиној централизацији власти.

Подстакнут крсташким ратом против богумила који је католичка црква већ спроводила над западноевропским богумилима предвођена папом Иноћентијем Трећим, 1186. године Стефан Немања сазвао је велики сабор на коме ће обзнанити почетак обрачуна са свима који не признају православно хришћанство.

Уследио је сурови прогон богумилског становништва, они који су одбијали покрштавање били су спаљивани, убијани, одузимана им је земља и у најбољем случају су протеривани са својих имања.

Велики број их је потражио уточиште у суседној Босни, али су многи пронашли спас у планинама, те су и многи српски владари касније наставили борбу против богумила, а Душанов законик је садржавао и тачне одредбе које су се односиле на припаднике те секте.

Иако данас постоје многе контроверзе везане за само постојање богумила, оно што историчари између осталог бележе је да су за време Немањиног прогона спаљене бројне словенске апокрифне књиге, које су представљале најстарије споменике рашке и македонске школе.

И премда са данашње тачке гледишта изгледа као да је Стефан Немања био бездушни аутократа, слично су поступали и други владари његовог времена, вођени визијом да стварају нешто веће и боље за себе и своје сународнике.