Ратна опрема у доба Немањића

Према неким изворима, српска држава је пред крај 12. века била у стању да мобилише двадесетак хиљада пешака и коњаника, што је за то доба била велика војска. Иако је земља била релативно сиромашна у односу на неке моћније суседе, а пре свега у односу на Ромејско царство – Византију, војна хијерархија је постојала и спрам ње и опрема за ратовање.

У доба Стефана Немање и његових потоњих наследника, српска војска је имала различито наоружање и опрему. Ова опрема се није разликовала ни од наоружања Византинаца, Бугара и Угара. Оно што је посебно занимљиво јесте на који је начин друштвени статус и припадност утицао на војно наоружање и опрему.

Властела, заповедници и имућнији ратници поседовали су и најбољу опрему за оно време. Ту су пре свега били различити шлемови и кациге.

Они скромнији били су израђени од говеђе коже, док су они које је носила властела били обложени металним плочама. Шлемови су имали и штитнике за нос, а нешто касније поред шлема појављују се и панцирне заштите за врат и предњи део груди.

Као заштита за груди носио се оклоп односно панцирна кошуља направљена од испреплетаних металних алкица или што је чешће био случај од металних плочица фиксираних на кожну подлогу.

Богата властела волела је украшене оклопе, а занимљиво је да је византијски цар Манојло Први Комнин у рат са Србима ишао у оклопу опточеном златом, који га је штитио од главе до пете.

Међутим, сам оклоп није био довољан те је обавезан део опреме био и штит, којих је било у разним облицима.

Неки су били у облику круга, неки четвртасти, а трећи благо троугаоног облика и најчешће су израђивани од дрвета пресвученог кожом. Штит се увек носио на левој руци, како би десна била слободна за оружје.

Централно место у наоружању племства и властеле свакако је заузимао мач који се носио о левом бедру, а користио десном руком.

Поред тога, неретко се носило и друго, краће сечиво, бојни нож који је био за пасом с десне стране и потезан је левом руком, тако да се у окршај могло улазити и са два оружја истовремено.

Најпознатији је био дворучни мач који је прављен од јаког челика, а како је био изузетно скуп, нису га поседовали чак ни сви племићи. Ови мачеви били су изузетно тешки, те је ратник који је њиме руковао морао бити снажан и окретан, због чега се доста полагало на обуку за руковање и борбу мачем.

Занимљиво је да се овај тип оружја у то време увозио из ковница у Немачкој. Помоћни одреди које је Србија била дужна да даје Византији средином 12. века чиниле су пешадијске јединице чије се наоружање састојало од копља и дугих штитова.

За борбу са већег одстојања користили су се лук и стрела, али и праћке са каменим и металним пројектилима. У употреби су биле чак и отровне стреле, натапане течношћу од лишћа и корена биљака, а Срби су важили за одличне стрелце.

Када је реч о сиромашнијим слојевима друштва, војсци коју су чинили људи са властелинских поседа, опрема је била скромнија, поред копља, лука и стреле, имали су још бојне секире и бојне палице ојачане гвозденим клиновима.

Ове бојне палице биле су веома убојите, јер би снажан ударац лако пробијао шлемове и оклопе.

Занимљив је и податак да иако увек спремни да ступе у борбу на својој територији, Срби нису били превише вољни за ратове ван своје територије, нити су често ступали у редове плаћеника за потребе других владара.

Можда баш и због чињенице да су своју земљу морали да бране и превише често.