Круна под теретом вере

Док је на територији данашње Рашке, којом су владали Немањићи, доминантан био утицај православне цркве, то се не би могло рећи за многе области које ће у неком тренутку потпасти под власт Немањића.

То је посебно очигледно у случају Зете, која је била под изразитим утицајем папе и католичанства, те је самим тим и становништво које је насељавало област између данашњег Котора и реке Бојане било католичке вероисповести.

Србија је у то време са више страна била окружена земљама под јаким католичким утицајем, што је умногоме утицало на њено функционисање, а пре свега на политичке одлуке које су се тицале владара и преимућства на престо.

Више је примера да су се владари првобитно крштавали у једној, а затим примали другу веру. Интересантно је да је и сам Стефан Немања, зачетник лозе Немањића и владар који се борио за независност Србије и њене цркве, по рођењу крстио према римокатоличким обичајима.

Разлог је место његовог рођења. Стефан Немања је, како се претпоставља, рођен у Рибници код данашње Подгорице, те иако је његов отац Завида био православне вере, Стефан Немања је крштен као католик јер у тој области у то време није било православних свештеника који би извршили обред крштења.

Како се у Рашкој није могао заузети ниједан иоле значајнији положај без благослова православне цркве, Стефан Немања је покрштен у православну веру по пресељењу своје породице, која је и те како имала владарских амбиција. Крстио се у манастиру Светог Петра и Павла у близини данашњег Новог Пазара, а овај храм оставио је изузетно јак утисак на њега, што ће се касније одразити на његова бројна ктиторства и помоћ православној цркви.

Други разлог за покрштавање Стефана Немање лежао је у чињеници да је Рашка била под утицајем Византије, за разлику од Зете, која је била под већим утицајем Рима, а како би могао да оствари своје планове и још више се приближи Цариграду, Стефан Немања је морао да промени веру.

Како се касније мењала геополитичка ситуација, тако су се и неки од потомака Стефана Немања више или мање приклањали папској круни. Једна таква ситуација, где се Србија нашла на ветрометини између бугарског цара Борила, латинског цара Хенрика Фландријског, епирског владара Михаила Првог Анђела, који је сањао о обнови Византије, и угарског краља Андрије и чија је замисао била да освоје Цариград и формирају велико Латинско царство натерала је, Стефана да савезништво потражи у Венецији и папи.

Ово је довело до његовог брака са Аном Дандоло, унуком дужда Ерика Дандола, и тај брак је донео веће окретање Србије католичкој цркви. Нешто касније, Стефан је од папе Хонорија Трећег тражио краљевску круну, уз обећање да ће своју државу потчинити у црквеном јурисдикционом погледу Риму. Папа је прихватио Стефанове предлоге, послао му је легате са краљевском круном и он је свечано крунисан 1217. године.

Према неким изворима, Стефан Немањић је морао и да прими католичанство како би био крунисан, а овакав братовљев потез натерао је тада већ архимандрита Саву да напусти Србију и врати се на Свету Гору. Међутим, ово неслагање браће као и јака опозиција католичкој цркви у Србији довела је до тога да се Стефан Првовенчани поново приближи Византији и брату Сави.

Помирење браће значило је и наставак Савине мисије да трајно осамостали српку православну цркву, што је и успео и то управо кроз братовљеву подршку и политички ангажман. За првог аутокефалног архиепископа свечано је хиротонисан у Никеји 1219. године. Тада креће озбиљнија реформација српске цркве и престају бојазни од утицаја папске вере.

Све ово показује да је религија, барем донекле међу владарима, била флуидан појам, те да је имала функцију уско повезану са политичком ситуацијом. Када је у питању обичан народ и даље се доста паганских обичаја држало на снази, а многи од њих су се, упркос прохујалим вековима, задржали и до данас.