Барбаросини крсташи у Нишу

Историја средњовековне Србије више је прожета митовима и причама које се до данас преносе с колена на колено неголи чврстим историјским чињеницама. Романтизација живота тадашњих владара и њиховог држања и владања пре свега је имала намену да једном малом народу одржи морал и изгради национални понос који ће подупрети државу у настајању.

У том контексту се угнездио и чувени сусрет родоначелника лозе Немањића, Стефана Немање, и славног војсковође и цара Фридриха I Барбаросе. Историја сасвим поуздано бележи да се тај сусрет догодио у Нишу 1189. године, те да је том приликом закључен и први српско-немачки међународни споразум, али су детаљи споразума замагљени копреном времена.

Тамо где историја није имала моћ памћења, народ је имао моћ домаштавања, но пре него што пређемо на тајну златне виљушке, ваља се подсетити и самог контекста овог сусрета, који још једном сведочи о Стефану Немањи као веома промишљеном владару, са јаким осећајем за дипломатију.

Негде у освит Трећег крсташког рата, док се немачки цар Фридрих I Барбароса спремао за поход на Јерусалим, који је пао у руке Саладину, помоћ му је понудио и српски жупан Стефан Немања. Разлог је био крајње једноставан. Стефан Немања је тражио савезника који би му омогућио да сачува своје територије у долини Мораве које су претиле да поново пређу у руке Византије, будући да се византијски цар са угарским краљем договорио о окончању рата и женидби његовом ћерком Маргаритом, а као мираз би послужиле управо ове области под Немањином влашћу.

Рашка би на овај начин остала без јаког савезника, те Немања није имао много избора него да погледа даље на север и пронађе га можда управо у Барбароси. Барбароса је планирао да на путу ка Јерусалиму иде копненим путем преко Будима, Београда, Ниша и Цариграда, а Стефан Немања му је понудио безбедан пролаз и снабдевање кроз Рашку.

Такође, ставио му је на располагање и својих 20.000 војника за случај да дође до сукоба са Византијом. Преговори о сусрету великог жупана и немачког цара трајали су годину дана, а Стефан Немања је, по Барбаросиним изасланицима, поручивао славном војсковођи и цару да ће му припремити достојан дочек у граду који је тада намеравао да учини својом престоницом – Нишу. И управо је тај величанствени дочек оно где историјска факта уступају месту предању.

Према једнима, прича каже да су се преговарачи сладили зачињеном пилетином, према другима да је у питању била срнетина, те да су се гостили вином и медовачом. Али рађе од менија препричава се како је српски жупан јео златном виљушком и прибором, док се велики цар служио прстима и месо комадао само ножем, као и да су разговарали без преводиоца, те да је Немања споразум потписао парафом, а Барбароса отиском прста. Тако је Србија, барем у предању, била појам за Немачку још у мрачном средњем веку.

Тајна златне виљушке није одгонетнута више од осам векова, али се зна да су за Немању преговори тек делимично уродили плодом. Барбароса није имао намеру да се замера Византији, са којом је Немања био у рату и намеравао да му Барбароса на свом путу ствара одступницу за даља освајања византијских територија, те је прихватио само део предлога српског владара.

А да би се овај договор додатно учврстио, био је потребан и један брак, онај договорен између Стефановог синовца Тољена, сина хумског кнеза Мирослава, и ћерке грофа Бертолда од Андехса, царевог рођака.

И тако је из Ниша Барбароса наставио свој пут даље ка Цариграду, а Немања, њему за леђима са својом војском, освајајући византијске територије. Међутим, Византинци су преко Бугарске кренули у контранапад и 1190. године натерали Немању да призна пораз и закључи мир са Византијом, врати освојене територије с тим што су му призната ранија освајања на Косову и Метохији. Део договора био је и да престо уступи средњем сину Стефану, коме је за жену дата братаница византијског цара Евдокија.