Сеобе и други демони

На прсте једне руке могу да се наброје филмови који су се бавили нашим средњовековним периодом. За пола века југословенског социјализма мали број аутора враћао се у далеку прошлост.

Највећа голгота задесила је Александра Сашу Петровића, који се више од десет година борио и сакупљао средства да на филм пренесе оно што је сматрао својом ауторском мисијом: "Сеобе" Милоша Црњанског. Иако "Сеобе" не могу да се сврстају у, историјски гледано, средњи век, већ се дешавају два века касније, оне су заправо последица средњовековних српских миграција. Први део рађен је у југословенско-француској копродукцији, где су Французи Петровићу помогли с много више новца и сарадника, јер је био рођени Парижанин и носилац француске Легије части. Ометан са свих страна, Петровић је "Сеобе" завршио 1989, да би их гледаоци видели тек 1994, кад се Југославија распала и кад страдање српског народа није наишло на онакве емоције какве су уткали у своје дело и Црњански и Петровић.

Много боље прошао је филм "Бановић Страхиња" Ватрослава Мимице, снимљен 1981. у југословенско-западнонемачкој копродукцији. Мимица је писао сценарио заједно са Сашом Петровићем, транспонујући српску народну песму из преткосовског циклуса о јунаштву, али и опроштају, као темељу националне вере.

Филм је више остао упамћен по сцени набијања на колац Радета Шербеџије него по плавим очима Франка Нера у главној улози.

Исте године редитељ Здравко Велимировић снимио је филм "Доротеј", по сценарију Борислава Михајловића Михиза и Добрила Ненадића. Прича о монаху Доротеју, травару, који сплетом интрига буде назван чудотворцем, уз љубавну причу која се догађа у 14. веку, једна је од великих улога Гојка Шантића. "Доротеј" је одличан филм, без великих претензија, добар за гледање и данас.

То не може да се каже за "Бој на Косову" Здравка Шотре из 1989, рађеног пригодно, у знак обележавања 600 година Косовске битке, у ери еуфорије доласка на власт Слободана Милошевића. Притешњен роковима и жељама да славна прошлост буде још једно од Милошевићевих оружја на Газиместану, овај филм би најрадије заборавио и сам Шотра. Упркос огромним напорима целе екипе, видело се да је филм наменски сниман, уз бројне техничке грешке и типичан патос у говору, који је Србију више удаљио него приближио сопственој прошлости. Шта све није функционисало требало би дуго да се објашњава, а срећа је да Шотра није постао Милошевићев Ниче, већ је наставио са радом и направио са књижевним предлошцима неке од сјајних филмова и гледаних серија последње деценије овог века.