IN MEMORIAM: Ђорђе Марјановић

Дете је отац човека - књига II
Аутор: Светлана Ненадовић
Библиотека: Књига сећања
РТС Издаваштво, 2006.

Легенда наше естраде, Ђорђе Марјановић, претходник је свега што се тек много касније догађало на нашим сценама.
Појавио се у време када су певачи пред микрофоном стајали као кипови, и онда све урадио први:
први је клекао, а онда и легао на бину;
први је, певајући, са микрофоном у руци, шетао, трчао, па онда јурио позорницом;
први је са позорнице сишао међу публику и публика се први пут пела на позорницу њему;
први је током концерта скинуо сако и кравату и остао само у кошуљи, развијорен, раздраган, раширених руку;
првог је Ђорђа публика носила на рукама преко Теразија и када је био победник, и када то није био, да га утеше;
први клубови обожавалаца - "ђокиста" ницали су њему у част свуда по земљи, установљен је статут, плаћана је чланарина, строго су подељене дужности, а једина заједничка обавеза - обожавање свог идола; "ђокисти" и сада постоје, сада су они основали своје породице, са Ђорђем се многи окумили, а синовима најчешће дали име - Ђорђе. Састају се на његов рођендан и одржавају везе са "ђокистима" у Русији под паролом "Ђокисти свих земаља, уједините се!"
И онда, када се 14. априла 1990. у Мелбурну, пред 1.500 наших одушевљених исељеника срушио од можданог удара певајући "Мене нема ко да жали", уследио је громогласни одговор: "Тебе има ко да воли" и "Не дај се, Милорде"!
И заиста, витез наше забавне музике, носилац Златног ордена Црвеног крста за највећи број бесплатних концерата, победник небројених Београдских пролећа коме су на гостовањима тесни били и фудбалски стадиони, добитник због њега установљеног Ордена за пријатељство и љубав народа Југославије и Совјетског Савеза којим га је 1991. одликовао Михаил Горбачов, Ђорђе Марјановић се НЕ ДА!
Поново пева, на задовољство старих и нових "ђокиста".

ПРВА УПАМЋЕНА СЛИКА. Купамо се на Пеку, плажа препуна, врућ дан, преко моста од Нереснице на другу страну прелазе аутомобили, из једног неко лагано маше руком, сви му отпоздрављају. Неко каже: "Краљ Александар". Имам тада, три и по године.

ПРВИ ВЕЛИКИ БОЛ. Падам у бакином дворишту и ломим десну шаку. Неки старац ми намешта дашчице. Боли много. Вриштим. Имам пет пуних година.

ПРВА ВЕЛИКА ТУГА. Још не идем у школу. Не знам да моја бака није моја мајка. Ја је зовем: мама. Играмо се у дворишту док се у суседству припрема нека сахрана. Не знам чија. Једна девојчица каже: "И твоја мама је умрла". "Није", кажем. "Јесте, јесте, јесте", све јaче виче девојчица и уноси ми се у лице. Почињем да плачем. Долази бака, узима ме у наручје, чврсто ме грли, милује по глави и говори то што је рекла она девојчица.

МОЈИ РОДИТЕЉИ. Моју мајку Госпаву звали су Коса због густе црне косе која је красила њену лепу главу. Прво место на које из Ваљева стиже заједно са сестром Цаком је школа у селу Церемошњи, близу Кучева. Када њих две долазе једном месечно у град по плату, сви се млади мушкарци из Кучева пропињу на прсте да их боље виде. Коса је лепо певала и писала песме. Пре него што је напунила деветнаест година објавила је неколико у листу "Венац", а онда се удала за мог оца Свету, родила моју сестру Љиљу и мене и у двадесет другој умрла. Ја сам имао девет месеци. Памте је у Кучеву по добру и лепоти. И сада, када сретну моју ћерку Невену, загледају је и кажу са дивљењем и поштовањем: "Иста Госпава".
Мој отац је у то време имао своју приватну кредитну банку, хотел "Рудник", који и данас постоји, и велику кућу у коју је довео Косу. Кад је Коса умрла, он се обесио. На срећу, наишао је стриц Алекса, пресекао конопац и вратио га у живот. После дуго није желео да живи. На поновну женидбу су га натерали. Због деце. Оженио се опет учитељицом, али она није волела његову децу. Тако смо Љиља и ја прешли у другу, мању кућу, код баке и деде. Ту, у истом дворишту у Кучеву, поред хотела "Рудник", који је после рата национализован и у чијој је башти стајао сто за којим је мој отац и пре и после рата сваког дана у шест сати пио своју редовну поподневну кафу.

МОЈА СЕСТРА ЉИЉА. Љиља је старија од мене једва годину дана. Ипак је она моја заштитница. Обожавамо једно друго иако смо потпуно различити. Ја сам миран, осетљив, тужан и рањив, она је јака, велика, више дечак него девојчица. "Опасна мала", говорили су. Краде из маћехине кухиње колаче, трпа у џепић од кецеље и доноси мени. Ја сисам цуцлу коју око врата носим до своје треће године. Обоје имамо густу црну косу. Као наша мама.
Љиља је остала покровитељ целог живота. Штитила је, бринула, подучавала. Као професор књижевности у Чачку и Пожаревцу, извела је многе генерације и на њима оставила трага. Дешавало се да ме зауставе младић или девојка, ја већ вадим оловку, мислим хоће аутограм, а они кажу: "Желим само да знате да ми је књижевност предавала Ваша сестра". То ме је увек чинило срећним.

БАКА И ДЕДА. Кад је наша мама умрла, моја бака Стојанка, коју су сви звали Тана, имала је 59 година. Њена љубав коју је тако обилато давала и Љиљи и мени, није дозвољавала сумњу у то да нам је она права мајка. Сећам се само да сам уочавао како су родитељи мојих вршњака некако другачији. Нисам знао да их је другачијим чинила младост, јер за такво мерило у детињству не знамо и не тиче нас се. Бака је ноћу плакала, јер је кривила себе што је оца одвраћала од моје мајке. Била је Коса сиромашна и разликовала се од других. После ју је бака много заволела, јер није ни могла не волети је, али је све то трајало кратко и чинило јој се да није имала довољно времена да се искупи. Зато је много волела нас.
Деда Милан, солунски ратник, носилац Албанске споменице, лепо је певао. Стављао би ме на крило и учио песме: "Вишњичица род родила", "Пшенице су класале" и све војничке песме из Првог светског рата: "Тамо далеко", "Креће се лађа француска" и остале које су доскора биле забрањене. Имао сам и прадеду Ђорђа по коме сам добио име, и деду-стрица Алексу који је такође имао Албанску споменицу. Тако сам растао окружен људима старим, добрим и мудрим који су сваку недаћу дочекивали речима: "Могло је бити и горе". Од њих сам научио да не захтевам много, да чекам, да будем задовољан и оним што другој деци не би било довољно.

ИГРЕ. Наше двориште било је велика травната раван на којој су расле најукусније воћке: трешње, крушке, дуње, јабуке и многобројна деца из целог комшилука. Сви су долазили код нас на игру, јер нам је бака чинила све што бисмо пожелели. Давала нам је ћилиме и чаршаве за завесе које смо разапињали између воћа или преко конопца за сушење веша играјући се позоришта, дозвољавала да цртамо по зидовима споредних зграда и пекла најукусније колаче које памтим. У позоришту смо приказивали бајке "Баш-челик" и "Биберче" у сопственој драматизацији, затим смо били мускетари, акробате и мађионичари. У дворишту је још било животиња, највише кокошака, па онда крава, чак и коња. Мој отац је волео коње и презао их је у кола којима је сам управљао.

ПРВЕ СУЗЕ У ПУБЛИЦИ. Љиља је провела годину дана код мамине сестре Цаке у Лозници и оданде дошла пуна необичних прича које ми је причала. Нешто од тога ме је узбудило толико да сам морао догађај да проживим сам, на свој начин. Да ли је то био филм, или позоришни комад, или, пак, само слика коју је Љиља негде видела, а која се звала „На мајчином гробу" - не знам, тек негде у мени сместила се сцена у којој дечак, сам у снежној олујној ноћи, плаче на хумци своје мајке. Дуго сам на то мислио, тај дечак сам постао ја, а онда сам то морао и да урадим. Све као тај дечак. Спремио сам представу. Дошле су комшије, рођаци, моји вршњаци. Владала је тишина док сам ја плакао над поклопљеним старим дрвеним коритом са крстом од сувих гранчица, док је ветар фијукао, а сцена била покривена исцепканим белим папирићима. Онда је заплакала и публика.

ШКОЛА. Прва учитељица ми је била моја маћеха. Нисам волео школу. После сам прешао код госпође Антонине Чебуткијевич, Рускиње, коју сам волео и која је волела мене. Постао сам одличан ђак. Љубав ми је била потребнија од свега на свету. Од љубави сам напредовао, растао, пролепшавао се. Можда сам због учитељице тако много читао, као што сам због деде тако често певао, а растао и живео због љубави моје баке.
Кад сам отишао у гимназију у Пожаревац, где сам становао код бакине сестре Бане, бака је сваке суботе одлазила на крај нашег великог дворишта које се простирало до железничких шина, дочекивала воз из правца Пожаревца и загледала у сваки прозор са увек истим питањем у себи: "Да ли ће доћи Кокан?"

12. априла 1992.