Монографија о музици и животу Зорана Христића

Зоран Христић (1938‒2019) био је прави представник духа и одлика београдске уметничке средине. Увек је трагао - и у уметности и у животу. Његов опус се креће од оштре авангарде до смирене постмодерне, а његов живот од бурних реаговања на разне друштвене мене до мирне оазе коју је последњих година остварио са својом животном сапутницом Горданом Лазаревић, пише између осталог музиколог Снежана Николајевић, ауторка монографије „Мозаик сећања: Зоран Христић", коју је објавило Издаваштво РТС-а, а чија је промоција заказана за четвртак, 10. марта, у 19 часова, у Легату Јосип Славенски у Београду. У разговору о монографији учествују Светислaв Божић, композитор и академик, др Силвана Грујић, музиколог, Драган Инђић, одговорни уредник Издаваштва РТС, а модератор је Мирјана Лазаревић. Клавирске композиције Зорана Христића изводе Весна Кршић и Снежана Николајевић.

- Не бих могла рећи да је то права монографија, са свим атрибутима научне методологије. То је, чини ми се, оно што би и сам Христић волео да буде ‒ текст колико о музици толико и о животу. Будући да је Зоран имао велики број пријатеља у разним доменима, најмање међу композиторима, обратила сам се онима који су били блиско везани за његов опус ‒ Јовану Колунџији и Љубиши Јовановићу (уметницима за које је Христић радо и често компоновао), Весни Кршић, кћерки професорке Јеле Кршић, у чијој је класи Зоран провео целу нижу и средњу музичку школу (па је она, на неки посредан начин, била сведок његовог школовања), Гордани Лазаревић (његовој животној сапутници), Зорану Јерковићу, Слободану Марковићу, Бори Дугићу, Славку Первану, Марији Ћирић, Драгану Вукићу (блиским и дугогодишњим сарадницима). Дакле, ова књига је збир погледа Христићевих пријатеља и сарадника „прерађен" кроз моје лично сећање на њега као личност и виђење његовог опуса. Трудила сам се да кроз тај мозаик пружим читаоцима слику једне занимљиве стваралачке личности - објашњава Снежана Николајевић.

Зоран Христић се радовао животу и волео људе, а баш онако како је са лакоћом стварао тако се чита и ова књига посвећена њему.
- Богатство Христићевог опуса је фасцинантно, како у погледу жанрова тако и у разноликости и прожимању стилова. Све се то огледа пре свега у музици за клавир, којом је почео своје прве композиторске кораке и коју је неговао кроз цео стваралачки период. Највише пажње поклањао је великим инструменталним, вокално-инструменталним и сценским делима, која су лако комуницирала са широким аудиторијумом. А то је довело до сарадње са многим редитељима на позоришном и филмском плану и до пријатељства са низом сликара, песника, глумаца, врхунских спортиста, интелектуалаца разних профила - истиче Снежана Николајевић.

Зоран Христић је радо писао по поруџбини, шаљиво је тврдио да њу не воли само онај ко је ни не добија. Седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века поводом обележавања годишњица у нашој историји, компоновао је обимна дела као што су: „Мораторијум" (1971), „Родослов" (1972), „Опомена" (1974), „Ватре јула" (1975), „Свијету на видику" (1976), „Мира речи" (1977), „У име истине" (1978), „Песме о слободи" (1980), „Југославика" (1984), за отварање Зимских олимпијских игара у Сарајеву. Биле су то обимне партитуре за солисте, ансамбле, балетске играче на стихове Драгомира Брајковића, Ђорђа Радишића и Бранка Миљковића, а на његову поезију је компоновао и „Корак", кореоторијум за пет вокалних солиста, дечји хор, два мешовита хора, симфонијски оркестар, народне и електронске инструменте, 18 солиста балета и фолклорни ансамбл. Била је то поруџбина Унеска, премијерно изведена 1980. са 350 изођача на сцени, а играле су примабалерине Лидија Пилипенко и Душка Сифниос, док је кореографију потписао славни Милорад Мишковић. Деведесете у Христићевом стваралаштву окренуте су православљу. Тада настају дела „Сила крста", поруџбина СПЦ поводом осам векова манастира Хиландар, потом „Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској", на стихове Љубомира Симовића, „Посланица", дела „Антиконцерт" и „Завештање".

Први балет „Камелеон" компоновао је за ТВ 1972, а „Даринкин дар" 1974. за сцену, кореограф је била Вера Костић, а примабалерина Лидија Пилипенко је остварила своју животну улогу у овом делу. Професор Бен Арнолд са Кентаки универзитета је у својој докторској дисертацији уврстио Христићев балет у пет најзачајнијих антиратних остварења у 20. веку. Потом следе балети „Нарцис", „Адам и Ева", „Ташана", „Лимени добош". Освојио је значајна домаћа и страна признања, написао је бројна радиофонска дела, као и стотинак намењених позоришту (две Стеријине награде), и музику за више од 60 филма (две Златне арене).
Навести шта је све Зоран Христић компоновао није лако, а он сам је признавао да се четвртине дела из свог опуса готово и не сећа. На нама потоњима остаје задатак да се ниједно од њих не заборави, чему ће свакако допринети и ова монографија.

Извор: Политика, 09.03. 2022.
Аутор: Биљана Лијескић