Говори тихо да могу да те чујем

„Шапутаве девојке", нова књига Зорице Јевремовић, представља поетско, естетско и лично сећање ауторке на настанак, рад и домете првог феминистичког позоришта које је основала на Балкану 1997. године. Свесна да жене у земљама региона нису ни близу равноправне с мушкарцима у нестабилном и кризном послератном окружењу, да жене и даље несвесно преузимају патријархалне, традиционалне улоге мајке, домаћице, послушне раднице без амбиција, жртве, она ствара интерактивно позориште које се бави ослобађањем жена у интелектуалном и телесном погледу. Знајући да радионице и трибине на тему права на абортус, едукације из асертивних права, нису до краја 20. века у нашој заједници донеле делотворне разултате на плану оснаживања права жена, њене индивидуалности, самосталности, различитости и критичког односа према идеалима масовне културе, који наглашавају да жена треба да буде слаткоречива „лутка из излога", Зорица Јевремовић оснива феминистичко позориште. Као представница независне, алтернативне позоришне сцене (радила је у КПГТ-у, ППП-у, првом приватном позоришту Радета Шербеџије), ова драматуршкиња и редитељка оснива и прво „Улично дечје позориште" у старој Југославији 1985. године, осмишљава и води „Џепно позориште М", које је радило у простору гимнастичке сале психијатријске болнице „Лаза Лазаревић", где се десила узнемиравајућа представа о узајамној женској љубави. Била је то још увек табу тема деведесетих година прошлог века. Затим, у Аутономном женском центру у Тиршовој 5 Зорица Јевремовић ствара позориште у минималистичком простору намењено само женама које нису имале додира с глумом и плесом, али су зато имале плаво-сиве маснице и подливе на лицу и телу од мушких песница, као и „ожиљке" и „посекотине" у души, настале сексуалним злостављањем. И док су се преко дана у Аутономном женском центру одржавала саветовања са женама које су преживеле ратне трауме, као и породично насиље, увече се играло позориште: плесно, феминистичко, слободно и радикално у изразу и одабиру тема. Премијера представе „Аријадна" одржана је 21. јуна 1997. године. „Према најпознатијем грчком миту о Аријадниној нити, ова кћерка критског краља Миноја, који је владао у Кнососу, помогла је славном краљу Тезеју да стигне у средиште лабиринта и убије Минотаура, чудовиште које је ту сместио Миној зарад скривене срамоте и неприхватања да му је овај човек-бик 'отео' и обљубио супругу Пасифију, Аријаднину мајку. Аријадна опчињена лепотом Тезеја (за коју мит тврди да је трпео страсну љубав њеног оца Миноја) дала је хероју клупче конца како би он стигао у средиште Лабиринта. Херој је рукама задавио Минотаура и затим намотавајући конац лако нашао пут до излаза из Лабиринта - да се не загуби", објашњава садржај мита ауторка књиге, који ју је инспирисао за рад на позоришном процесу - „Аријадна". Плес Аријадне, који је суптилно, а опет храбро изводила Тања Лепосавић Настић, јасно и разложно приказао је ослобађање Аријадниног духа и тела уз визуелно упечатљиво подизање лабриса ка пуном месецу, који разлива свој сјај на околне солитере.

Глумице у инвалидским колицима

Зорица Јевремовић је у представи користила симболе феминизма: месец, секиру, феминистички венац - три женска лика у једном, као матрицу ове представе. „Гледатељке симболе феминизма нису примећивале приликом уласка у просторију, с полукружним гледалиштем у облику младог месеца, већ тек с Аријадниним скидањем с 'неба' реквизите - месеца од картона, лабриса и венца с феминистичким знаком. На тај начин жене у публици могле су да успоставе смисао тајновите везе између тог скромног места за феминистичке симболе и кружнице с мандалом", описује Зорица Јевремовић. Затим се у позоришту „Мандала" десила друга представа, представа о девојкама које „говоре" тихо, шапућу, крећу се тешко, али ипак плешу, и то у инвалидским колицима. Плес, „женски молитвеник као вечерња литургија, час за исповедање", како наглашава ауторка, остварио је скоро утопистичку жељу несрећних девојака да бар у тренуцима извођења буду срећне зато што су заједно, слободне, пред публиком која их подржава. У кретању тих девојачких тела није било нимало туробности, како обично стереотипи традиционалистички оријентисаног друштва замишљају инвалиде. Биле су то дивне, сетне девојке, обучене у беле хаљине од тила, које су колица користиле као помагало за откривање женске лепоте. „Многи гледаоци изван Србије нису схватили да глумице заиста живе у инвалидским колицима, видевши у том њиховом хендикепу чак политичку метафору. Преко границе се сматрало да је то супер оригинална уметничка идеја, ставити глумце у инвалидска колица - то је права метаморфоза - инвалидност људи у Милошевићевој Србији. С неверицом се прихватало објашњење да су глумице по свом физичком статусу особе с инвалидитетом", пише рецензенткиња књиге проф. др Зорица Мршевић.

Стереотипи о женском телу

Иако су жене рекле „не" публици сачињеној од мушкараца те „јачем полу" није било омогућено да гледају представе о слабашним, посебним, а тако јаким женама, о плесу непокретних „Шапутавих девојка" писали су мушкарци, чекајући стрпљиво да можда некад уђу у скривене женске уметничке просторе. С обзиром на то да је број три симбол феминистичког позоришта, књига Зорице Јевремовић завршава се детаљном анализом рада на представи „Шапутаве девојке 2", која је изведена у галерији „Капелица" у Љубљани 1999. године. Јунакиње Зоричине представе Леа и Урша, девојка кратке и девојка дуге косе, како их је у сценарију назвала ауторка, плесале су плес младости тако „омиљену тему женских магазина", пише Зорица у својој обимној студији. Критичко сагледавање стереотипа изгледа женског тела, односа жене према телесном, биле су теме које је ова представа требало да преиспита и пренесе публици.
Књига „Шапутаве девојке" није само сведочење о настанку феминистичког позоришта на тлу Балкана већ темељно исписана позоришна поетика о процесу проба које немају границе и крај, већ све тече попут реке, где текст настаје у заједништву с глумицама, а авангардна и политичка мисао одржава сценографска решења туробне транзиције, послератне ангажоване драматургије, али ентузијазам Зорице Јевремовић да ствара позориште другости и различитости, позориште: храбро, женско. Након сусрета с емпатичном, нежном, али строгом редитељком, девојке, аматерке, излазе из процеса ојачане, ведрије, с промењеном визијом женске судбине.

Извор: Политика, Клутурни додатак, 3. април 2021.
Аутор: Маја Ристић