Хероји изашли из сенке

Писао је књигу у славу ратника Ужичке војске с јаким осећањима јер су у Великом рату изгинули готово сви мушки чланове његове породице.
Када су трубачи по селима и варошима Србије оглашавали мобилизацију, све мушке главе знале су шта треба да учине. Покупили су се и упутили на зборна места својих пукова. Многима је то био пут с кога се нису вратили.
- И три моја ђеда била су међу њима: Ђунисије, Јелисије и Радивоје. Загрљени су кренули у рат и ни један се није вратио. За собом су оставили уцвељену мајку Тијану, оца Саву, супруге и бројну сирочад. И мој стриц Василије изгубио је у том рату сва три сина - официра: Добросава, Радисава и Владимира. Зато сам ову књигу посветио њиховом јунаштву и њиховој жртви - каже Лука Николић, аутор књиге „Ратна дејства Ужичке војске у 1914. години".
Формација стратегијског значаја
Књига прати дејства Ужичке војске 1914. године, током Церске и у биткама на Дрини и Колубари. У њој су детаљно представљене борбе на Мачковом камену, Гучеву и боју на Маљену као и биографије истакнутих команданата и старешина, а личне судбине, уз писма и фотографије, дају нам увид у живот обичног човека, војника. Ужичка војска водила је борбе на помоћном правцу главних операција, штитећи леви бок Српске армије од аустроугарских јединица.

Још један разлог да је напише нашао је и у чињеници да је Ужичка војска представљала формацију Српске војске у нивоу армије од стратегијског значаја, а да до данас није написана целовита монографија о ратним дејствима једне тако важне формације.
- Инспирација је поникла и из околности да су се ратна дејства одвијала на ширем простору мога завичаја где се још увек оцртавају ровови ратних попришта, а да је за житеље тога краја и потомке оних који су војевали у Ужичкој војсци све то остало готово непознато. Забележено је само у фрагментима, а гробови погинулих ратника Ужичке војске, поготову у источној Босни, и до данас су остали необележени њиховим именима, а гробља изгубљена и зарасла - прича Николић.

Николић је истражујући архиве САНУ и нарочито војне архиве, читајући периодику, ратну литературу и штампу, успео да, из обиља материјала, верно реконструише догађаје из 1914. на простору западне Србије и источне Босне..

Потомци старих ратника могу кроз ово штиво сагледати људске квалитете официра и војника кроз љуте борбе, усиљене маршеве, битке и војевања њихових дедова, али ово дело по својој аналитичности даје повода и за изучавање на војним академијама.
- Треба разјаснити и да Ужичку војску нису чинили само ужички пукови. У њеном саставу су се борили и Шумадинци, Топличани, Параћинци, Ваљевци из Тамнаве, добровољци из источне Босне... Сви они, раме уз раме с Ужичанима, борили су се храбро, за сваку чуку и гудуру, од Пала и Власенице до Косјерића и Прањана - каже аутор.
Као пример истиче успех и залагања, али и највеће губитке, Шумадијске дивизије 2. позива као ударне снаге Ужичке војске. Током 1914. из њеног строја избачено је око 7.000 официра, подофицира и војника од чега око 1.200 погинулих и више од 4.000 рањених.
Ужичка и Црногорска војска продрле су током 1914. у источну Босну у два наврата - у току Церске битке и током Битке на Дрини.
Током Церске операције већи део Ужичке војске нашао се на територији Аустроугарске. Тиме је приморала главнокомандујућег Балканске војске Оскара Поћорека да на Ужичку војску пошаље комплетну 6. армију чиме је знатно смањио снаге које је могао да усмери ка Церу.
Током Битке на Дрини, Ужичка и Црногорска војска оперисале су у источној Босни око месец и по дана (од 6. септембра до 26. октобра) дејствујући у бок и позадину непријатеља, везујући за себе огромне снаге и угрожавајући важне комуникације за попуну непријатељских јединица на фронту.
Иако је за главнину српских снага Битка на Дрини била завршена 7. новембра и њене армије се увелико повлачиле ка Сувобору, Ужичка војска и даље је упорно бранила фронт на Дрини. Жилавом и упорном одбраном фронта на Дрини обезбедила је леви бок српских армија које су се повлачиле с ваљевских положаја и Колубаре ка Сувобору и Горњем Милановцу. Током Колубарске битке Ужичка војска успешно је заштитила леви бок Дунавске дивизије и поново пореметила Поћорекове планове.  

У противудару српских снага са Сувобора, у протеривању непријатеља преко Дрине, водила је жестоке борбе код Прањана, на Зечици, Крстацу...

- Без претензије да потврдим пословицу да су „после боја сви генерали паметни", овом приликом желим да скренем пажњу на неке пропусте, догађало се да на неким линијама фронта није постојала пуна усаглашеност, није довољно искоришћена чињеница да је Поћорек правац дејства Ужичке војске бранио слабим снагама. Најтеже последице, по мом мишљењу, биле су оне када је 20. октобра, због побуне једног батаљона Санџачке војске, пали Марково брдо и Силева глава на романијским положајима, а јединице Санџачке војске се повукле чак до Дрине, не обавештавајући о томе Ужичку војску. Као један од битних момената назначио сам 12. септембар када су из састава Ужичке војске извучена два елитна пука чиме је она знатно ослабљена, каже аутор.
Какво је било поверење у официре, најбоље илуструју примери јуначке погибије команданта: потпуковника Душана Пурића на Мачковом камену, команданта Живојина Нешића у боју на Маљену, мајора Косте Тодоровића на Караџића брду, командира Петра Кларића на Тмору...

Поверење и жртва
Својим примером старешине су уливали неописиво поверење војника у своје официре.
Војници су хитали „... с највећим замором, без икаквог роптања, уверени да јуре да спасе земљу...", како је то записао пуковник Јован Сретеновић. А кад се 4. пук изненада појавио на Мачковом камену аустријски командант је завапио: „Па колико Србија има Четвртих пукова".
- То је можда и најважнија порука која нам допире из тог времена. Не само војничка мудрост и стручна спремност српских команданата, него и храброст, пожртвованост командира и обичних бораца и велико међусобно поверење - закључује Николић.
Подвизи у сенци главног фронта
Јединице Ужичке војске, њени официри и војници чинили су подвиге и јунаштва: на Паносу, Старом Броду, Радовића брду, Тмору, Рудом, Цигли, Црном врху, Сребреници, Романији, Краљевој гори, Макијевици, Лисини и Игришту, Врањ камену, Сјенковићима, Бабјаку, Хан Брду, Ивици и Сјемећу, Звезди, Дивчибарама, Зајчици, Гојној Гори, Рујевици, Прањанима, Дугом брду, Оштрици, Крстацу... Ипак, кроз досадашњу литературу, жестина тих борби као и подвизи и јунаштва бораца Ужичке војске остали су у сенци збивања на главном фронтуАнтрфиле
Иза бројки страдалих - бол и сузе
Из строја Ужичке војске током ратне 1914. избачено је око 14.000 официра, подофицира и војника од чега је око 2.500 погинуло, око 7.800 рањено и оболело и око 3.500 нестало. Укупни губици Српске војске у 1914. години износили су 69.022 погинула, умрла и нестала ратника.
Осврћући се на податке о губицима који су саставни део ратних извештаја, пуковник Ужичке војске Драгутин Милутиновић бележи: „Уопште узев, у рату се све своди на цифре. Ту се не води рачуна да ли је когод отац породице, син хранилац или јединац, несуђени будући или верни супруг. У дневним извештајима само се налазе кратке нотице у којима се назначује да је у току дана било толико мртвих, несталих или рањених. А иза тих цифара откривају се сви болови и патње, све сузе које су проузроковане њима..."

Извор: Политика, 04.03.2020.