Коментар на старт пописа у Македонији

Дан пре почетка пописа, челни људи Државне пописне комисије (ДПК) - председница Весна Јаневска и заменик председника Авдулменаф Беџети, поднели су оставке сваки са својим разлозима убеђени да пребројавање неће бити валидно законски покривено и технички спроведено. Јаневска је отворено новинарима и јавности најавила да треба очекивати још један "велики пописни фалсификат".

Јаневска је Влади поднела неопозиву оставку , откако са колегама Албанцима и Турцима у ДПК није успела да премости неслагање око основних услова за спровођење пописа, односно, како је рекла, није могла да постигне минимум консензуса о условима и законским правилима за спровођење пописа.

Влада у Скопљу је, међутим, на ноћној седници констатовала оставку Јаневске и експресно на њено место поставила Слободанку Гиевску, на предлог ВМРО-ДПМНЕ. Бивши министар здравља Бујар Османи је изабран за новог члана ДПК из редова Албанаца, уместо - Беџетија.

Представница Срба у ДПК, у читавом овом рашомону нагађања, нагодби и пактирања, није се јавно оглашавала. Како ће и у којој мери Срби успети да се издигну изнад свих проблема и уврежене затечености уочи пописа и „постигну" добре резултате требало би да се види по ефектима - уписаног.

На последњем попису из 2002. у Македонији је било пописано нешто мање од 36 000 Срба, односно, 1,78 одсто од укупног броја становника. Тај тадашњи „учинак" је за око десетак хиљада мањи у односу на претходни попис.

Опште оцене политичких странака као и невладиног сектора Срба у Македонији указују да објективно, ове бројке не осликавају реално стање у у овој земљи.

"Бити Србин" у Македонији

Истраживање невладиног сектора и партијских структура сагледавају другачије стање српског народа који живи у Македонији. То се осликава примерима из минулог периода, а то је практична, по много чему, веома специфична и овде својствена, одомаћена  ситуација, да младеж  не зна за језик својих предака, да не зна ко је Свети Сава, а да су родитељи Срби, или један од родитеља, а да се они изјашњавају као Македонци.

Овдашњи Срби дали су непроцењив допринос у креирању нове македонске државе пре свега у интелектуалном смислу, као лојални грађани ове нове балканске државе. Одано и предано не скривају љубав према Македонији, лишавајући се чак у том заносу и свог корена и порекла, нехајно се односећи према својим прецима.

Син  Македонац - отац Србин, уз стандардно објашњење да су им преци „били Срби". Нису ретки примери да на породичним гробовима једно презиме носи почивши, а фамилија која му подиже споменик, носи слично презиме, али, без "ић"... Српски корени се „виде" у многим породицама чији се сви чланови сада изјашњавају као Македонци, самом чињеницом да славе крсну славу што је непобитно само српски печат у православљу... Постоје чак и породице чији се чланови изјашњавају као Бугари, а славе крсну славу, која им је остала у наслеђе од предака...

У Македонији нешто већи број Срба живи у главном граду Скопљу, као и у Куманову и широј околини на северу земље, али по структури, разумљиво, у градовима, није концентрисана на једном месту. Осим тога, Срби живе и у неколико села на Скопској Црној гори, у Тетову и околини, Росоману, на југу у долини Вардара...

Асимилација је посебна прича. Чињеница је да тај процес тече деценијама и да је у доброј мери практично спроведен и добро разрађен у време Брозовог комунистичког режима. Тада се под плаштом југословенства и братства и једиства, деценијама потискивало и практично утирало српство. Када се помене одупирање, том тешком наслеђу, није га лако оправдати, јер се Срби овде готово више и не супростављају „судбинском коду", дозвољавајући да их практично асимилација потире и просто гута.

У односу на наш живаљ који живи на просторима некадашње Југославије, Срби у Македонији као хроничан проблем имају уврежену резервисаност, пасивност и често страх, било за радно место, боље услове школовања, статуса у странци...тако да се тај проблем може везати и за феномен овдашњег временом попримљеног менталитета...

У прилог овоме несумњиво говоре и сурове бројке када је у питању образовање Срба. Настава српског у Македонији, у три (преостале) основне школе бележи редован статистички пад што је одраз и још једног проблема. Пада наталитета. Језик Вука Караџића „чује се" на северу земље у Старом Нагоричану ОШ „Светозар Марковић", у одељењима школе „Браћа Рибар" у Табановцу уз саму границу са Србијом на делу ка Прешеву, као и на Скопској Црној гори у ОШ „Кирил и Методиј" 18 километара од Скопља.  Док у Скопљу и Куманову, дакле, више нема ни једног одељења за наставом на српском језику. У школи „Вук Караџић" у Куманову, последња два ђака која су се образовала на српском наставном језику, окончала су основно образовање пре три године. Остало је само име школе, по великом реформатору српског језика, али без српских ђака који уче на матерњем језику.

А, основни проблеми који карактерише добар део српске популације у Македонији јесте запуштеност матерњег језика, пре свега у породици. То се касније рефлектује и у образовном процесу, приклањањем школовању на македонском. Уврежена свест родитеља да проблеме решава близина матице Србије, и „сличност" језика, обичаја, открива слику садашњег стања. Ако родитељи у породици не говоре српски, сигурно је да ни деца неће моћи то да надокнаде у школи таман и да се образују у ово мало одељења на матерњем језику.

Зато питање како ће се српска заједница у Македонији за коју су наши славни преци животе дали, поставити ка осмишљеном приступу животних прилика на терену, довешће нас поново до поражавајућег основа. У кризи смо, а како и не бисмо били, кад нам ни матица боље не стоји. А овде, по још по чему смо специфични, по духовној запуштености. Народ без Цркве и духовног вође, тотално маргинализован, без праве визије наше државе и црквене власти, шта са српским живљем у Македонији. Ни сами не знају. Православни Срби у Македонији, објективно, немају права на слободу вероисповести, на своју канонску цркву...

На примеру Срба у Македонији, нажалост, „осликавањем" и резултатима пописа становништва, са редовним „резом" за стално смањење њиховог броја, увиђа се да оно што светским силама није пошло за руком кроз дуги период, пошло је комунистима и њиховој власти.