Медијска писменост - образовни приоритет?

Овакав наставни предмет требало би да оспособи ученике да процене истинитост информација које добијају посредством разних врста медија, односно да разликују истините од неистинитих вијести.

Значај ове вештине је драгоцен за генерације које одрастају у дигитализованом свету у коме за врло кратко време долазе до жељене информације. Међутим, знатно је теже проценити истинитост таквог садржаја, као и препознати лажне садржаје који се сами намећу и шире, чак и када се за њима не трага.

Сведоци смо да неистините вести могу угрозити здравље људи. Поред одлука из свакодневног живота, фокус медијског манипулисања представља и утицај на политичке изборе грађана. Стога се чини да овај наставни предмет још више добија на значају у политички трусним подручјима.

Анализом медијских манипулација коришћених у прошлости, ученици донекле могу увежбати уочавање нетачних или тенденциозних аргумената, као и упознати неке од непроменљивих принципа ширења лажних информација. Млади људи би требало да анализирају на који начин су средства јавног информисања настојала или успевала обликовати ставове јавног мњења.

Таквих примера је много, али су типични пропагандни материјали нацистичке Немачке. Са временске дистанце, ученици би морали да уоче нетачне аргументе којима ови материјали обилују и начине на који се они користе. У том контексту важно је анализирати методе којима су медији злоупотребљавали патриотска осећања, те тенденциозно тумачили узроке економских и политичких криза. Разматрањем више примера потребно је указати и на могућност манипулисања истинитим догађајима, мењајући им контекст. Свакако да је поред примера из нацистичке Немачке могуће разматрати пропагандне материјале Независне Државе Хрватске у контексту њене антисрпске или антијеврејске политике.

Осим пропаганде, за овакав наставни предмет погодни су медијски материјали који један те исти догађај тумаче сасвим другачије. Ученици би требало да спознају на који начин и које врсте аргумената потпуно супротно интерпретирају медији које контролишу супротстављене друштвене групе. У новинским чланцима, политичким говорима и плакатима сваке стране потребно је уочити елементе евентуалне тенденциозности.

Поред медијских манипулација двадесетог века, наставни садржаји би требало да укључују тумачење различитих историјских фалсификата. Хисториа Аугуста је назив за колекцију биографија римских царева коју је наводно написало шест различитих оновремених аутора. Научници су је прихватали као веродостојан извор, све док историчар Херман Десау (1856-1931) није оспорио време настанка дела, те утврдио да није у питању рукопис шест аутора већ једног.

У сличном контексту могуће је тумачити фалсификат волуминозних Хитлерових дневника, које заправо Хитлер никада није написао. Осим кривотворења, било би сврсисходно анализирати разлоге који су византијског писца и хроничара Прокопија из Цезареје мотивисали да у неким од дела неумерено хвали цара Јустинијана, док се у својој Тајној историји обрушио на истог цара и његову супругу Теодору. Посредством ових материјала ученици могу анализирати непроменљиве мотиве који људе подстичу на ширење лажних вести и препознати неке од начина ширења дезинформација које се у нешто измењеном облику могу појавити и данас. Такав приступ би међу младим људима афирмисао значај критичког приступања информацијама и домете науке.

Узевши у обзир све већу важност медија, описмењавање у тој сфери омогућило би ученицима да успешније врше важне животне изборе. Стога се може рећи да би увођење оваквог предмета, односно његово адекватно осмишљавање, било у складу са теоријом професора Џона Вајта, који сматра да је један од основних циљева образовања управо оспособљавање младих људи да успешно доносе круцијалне животне одлуке.