Дозирано право на почаст прецима

Одржавање тих спомен-обележја и војничких гробаља у Македонији данас је знатно боље и организованије у поређењу са периодом вишедеценијске комунистичке запуштености и свесног потискивања права на неговање слободарских традиција српског народа.

Но, да ни данас много тога из комунистичког наслеђа и прихваћеног нехаја према обележјима где почивају земни остаци српских војника није заборављено потврђују примери о којима најчешће није упутно јавно говорити „у овом политичком тренутку", зарад поштовања принципа добросуседства, немешања у унутрашње ствари суседа и заједничког обостраног „мира у кући".

Без намере да се загледа у позадину (не)оправданости таквих приступа власти у Београду и Скопљу, видљиво је да, ипак, много тога није хармонично у тој сфери. Потврђује то и чињеница о очитом тихом разногласју када је у питању наводна спремност обеју страна за сарадњу на планираној обнови Спомен-костурнице Зебрњак, где почивају остаци погинулих војника из обе земље, у славној Кумановској бици 1912. године.

Више је него извесно да ће обележавање и стогодишњег јубилеја те битке, којом је практично окончана вишевековна завојевачка владавина отоманске империје на овим просторима, бити уприличена испред костурнице на Зебрњаку оскрнављене и урушене још 1942. године. Тако тај антислободарски и антицивилизацијски доказ терористичког чина фашиста, до даљег остаје замрзнут осакаћеним меморијалом.

Док је већина српских војничких меморијала и обележја у Македонији доступна и у последње време релативно добро уређена, још много је гробаља зараслих у коров и хумки српских ратника дубоко у забораву.

Да свако спомен-обележје, међутим, није увек и доступно за посету и слободно одавање почасти потомака, потврђује и пример „газдовања" храмом Славе, светог Архангела Михаила у скопском насељу Аутокоманда. Та задужбина краља Александра Карађорђевића из 1938. подигнута је управо као спомен-црква изнад крипте са костима погинулих војника из балканских и Првог светског рата на подручју тог дела Македоније.

У последњих петнаестак година, посебно о Видовдану, делегације амбасаде и српских странака и асоцијација у Скопљу редовно полажу венце и цвеће у част дужне поште погинулим војницима из ослободилачких ратова управо у тој крипти. Тако је било и овог Видовдана. Уз представнике амбасаде Србије, српских странака и асоцијација, одавању почасти и поште погинулим ратницима „помогао" је и „дежурни поп" канонски непризнате МПЦ, који се, ето, одважио да окади ковчежиће са костима војника који ту почивају.

И, тако до следеће прилике за званично обележавање неког датума из историје Срба. А у међувремену, у том храму, за „обичне" Србе и друге намернике, нема могућности - „неорганизовано" да посете замандаљену спомен-крипту. Само неколико седмица пре Видовдана, из тог храма враћена је група младих из Београда који су намеравали да одају почаст прецима. Део од њих у тој крипти има и директне претке. „Дежурни поп", без мантије и са цигаретом у руци, крајње нељубазно је гостима из Србије одбрусио да не могу тек тако, „неорганизовано" и „ненајављено" да свраћају у крипту, јер, ваљало би је најпре средити и очистити...".

У тој групи младих из Србије било је и верника и атеиста. Ови први су, кажу, уз запаљену воштаницу, хтели да се помоле за покој душе својих предака, а ови други, макар само да оћуте испред костију погинулих... Није им дозвољено. Свеједно, обећали су да ће поново доћи... Можда им следећи пут дозволе посету.

Не улазећи у суштину одуженог вишедеценијског проблема и свих болних последица црквеног раскола у Македонији, (који се, пре свега, прелама преко леђа овдашњих недужних верујућих Срба, који практично, немају права на слободу вероисповести), намеће се питање - ко има право да дозира приступ таквим меморијалима.

И Србија и Македонија су секуларне државе. И у црквено се, званично, не дира. Наравно, и у овом храму, сада под газдовањем канонски непризнате Македонске православне цркве, свакоме је дозвољен улазак. Није забрањено, како кажу, да запалите свећу, оставите коју пару на крст и икону, будете и на литургији. Али да сиђете у спомен-крипту не можете без дозволе „дежурног". Није ни упутно, јер би се открило да је спомен-крипта практично претворена у - магацин. У свим „обичним данима" преко године, до значајнијих датума када се дозвољава полагање венаца званичним делегацијима Срба, у крипти се одлажу залихе пића, свећа, разни алати, одежде и други црквени артикли. То се у том храму чак и не крије.

За то што је богомоља подигнута управо у част погинулим ратницима који почивају у спомен-крипти, у МПЦ много се не хаје. За сада њихови попови дозирају право ко може и када у крипти да ода почаст погинулима. Са друге стране, у порти истог храма на лепо уређеном енглеском војничком гробљу ратника који су погинули у истим бојевима са српским, пошта може да се ода у свако доба. Савезнички војници су, ето, погинули у истом рату, али су ту сада - подељени. Црква је подигнута у славу погинулих српских ратника, али њихове кости, нажалост, остају - закључане.