Новој дијаспори треба нови идентитет КЦС-а

Уметност треба да дискутује, да оспорава, да протестује. Овај цитат Жоржа Помпидуа, словима од неколико метара опомиње на париском Бобуру, једном од највећих центара савремене уметности на свету. Лицем у лице ка Бобуру налази се Културни центар Србије. Једини који имамо и свету. Колико свет интересује култура из Србије коју му нудимо на овом, иначе идеалном месту?

Вук Величковић, ликовни уметник, нови је и највероватније најмлађи уметнички директор овог центра. Већ дуго времена носи уметничко име Видор, како би стекао право на сопствени идентитет. У првом интервјуу након избора на ово место каже да је спреман да се ангажује како би и Културни центар Србије добио сасвим другачији идентитет и резултате дао у складу са временом у коме живимо.

Витално место 

Вук Видор: "Овај центар је више нека врста окупљања људи који желе да задовоље носталгију. Ја не бих волео да ово буде носталгично место, ово треба да буде витално место, место које је у складу са актуелностима, са дешавањима, тако да мислим да је цео тај концепт одсвирао своје. Сад стиже нека нова дијаспора, неки нови људи који могу да у овај центар доведу и своје пријатеље и неки нови дух, и да то крене у нешто сасвим ново и весело."

Владан Јочић: "Колико ми користимо позицију у којој смо, и како се приближити великом свету из овог центра?"

Вук Видор: "Циљ ми је да овде уведем и дизајн и архитектуру, и моду и савремено позориште, и филм наравно, пошто се ту доста ствари дешава тренутно. Да изађемо мало из тог класичног, опсесивног представљања земље као кроз иконе, манастире и тако даље. Значи да и то буде, али не само то. Мислим да је једини начин да се привуче публика, да људи дођу, углавном млади људи, и да се створи неки интерес, да им се покаже нешто што може да им буде инспиративно јер ми имамо врло, врло талентоване људе у свим областима који често немају подршку."

Владан Јочић: "Какву онда уметност из Србије треба донети?"

ВВ: "Што се тиче дизајна, имате људе као што су Бане Лукић који је већ направио велику каријеру у Америци, имате Славимира Стојановића који је мултимедијални дизајнер, има их много. Уствари, оно што мене интересује је да прикажемо оно што се у Београду дешава на том нивоу. Рецимо, акције и дешавања као што су Београдска недеља дизајна (Belgrade Design Week), и Миксер. Tо су две паралелне манифестације које се баве дизaјном, адвертајзингом, брендингом... Првенствено мислим да то треба да буде неки мост. Да се ту дешавају ствари које ће да покажу да и ми имамо малу, скромну, али врло виталну културу."

ВЈ: "Неколико година на сајму књига у Паризу, пролазе Французи и питају на нашим штандовима имате ли књигу о Кустирици, о филму, о музици. Шта би Културни центар са те стране могао да уради?

ВВ: "Једноставно да их представи и каже ево, можемо и ми, знамо и ми, можемо то врло добро, понекад боље и од вас. Чини ми се да се сад дешава неки нови талас Српског филма, после Драгојевића и те прелазне генерације . Данас имате диџејеве као што су Марко Настић на пример, или Грамофонџија, који имају хитове у свим дискотекама, то се свира, не пита се одакле си. Пре неколико дана су били неки млади Французи који желе да снимају у Србији филм о етно музици. Имају врло специфичан пројекат. Волео бих да прикажем ту сцену."

Француски медији и српска дијаспора

ВЈ: "Постоји и онај други део, а он се зове медији. Како им је могу ће прићи?"

ВВ: "Борба са медијима је борба која се дешава кроз неке филтере, који су људи који се баве тим послом. Ја знам доста њих. Али ако направите квалитетну изложбу... Ја бих волео да направим нешто са Енки Билалом, да видим да ли бисмо могли да направимо неку сценографију Билалове Србије, имагинарне или реалне."

ВЈ: "Да отворимо питање дијаспоре?"

ВВ: «Ако их ми привучемо кроз неке интересантне изложбе, где они могу себе да препознају,  у тој новој ситуацији, то је онда врло безболан процес. То ће се дешавати врло природно. И зато мислим да то треба да буде кроз неке виталне, атрактивне, изложбе које нису нека врста сакрализације наше културе, наше баштине. Ми имао ту патину од тих неких ствари. Треба да се ослободимо тога и да будемо врло отворени и да се не плашимо и не стидимо. Стварно имамо квалитетних људи. Имамо људи у моди, који су се у свету доказали, имамо у филму, у музици, архитектури, свугде. Само их треба привући, нешто им понудити, јер вероватно им није нико ништа понудио до сада."

ВЈ: "Са друге стране, колико је Србија реално заинтересована за квалитет наших уметника који овде стварају и постижу добре резултате?"

ВВ: "Ми увек имамо двосмислени, чудни, парадоксални однос према томе. С једне стране смо поносни, с друге смо мало завидни. То би требало да се реши. Мислим да је то ствар комплекса. Требало би да се поносимо кад неко наш успе у нечему. Види се кроз младе тенисере да је то могуће. Ту нема никакве негативне конотације, све је позитивно.  Кад бисмо могли то исто да урадимо кроз културу и неке друге ствари и да полако чистимо свој имиџ и онда смо успели."

Статус центра 

ВЈ: "Србија има Гучу, има Егизит и друге феноменалне  фестивале, колико Културни центар намерава да их афирмише?"

ВВ: "Ако се веже туризам за неку културу онда је то успела ствар. Егзит и Гуча су врло атрактивни пројекти. Ја бих волео  да направим презентацију Егзита овде јер је то феноменални фестивал који има врло добар имиџ."

ВЈ: "Да би се то догодило потребне су финансије. Да ли их треба очекивати од једне државе која нема новац?"

ВВ: "Ми смо навикли да увек све радимо без новца. То сналажење је већ уходано."

ВЈ: "Да ли може овде да се ради без новца?"

ВВ: "Овде не може јер све има неку цену. Ако желиш да успеш онда то што урадиш мора да буде квалитетно и то ипак кошта. Зато мислим да треба променити статус центра, пошто је то ипак наш једини центар, ми немамо низ такви центара па да је то регулисано, прописано, уписано у мермер, него то је нешто што може да се мења ако људи имају жеље да се то промени. То је политичка жеља. Нема везе са било којом партијом него да се то зове једини центар који имамо и да то морамо да ценимо и да у то морамо да улажемо. Морамо да пустимо људе који би желели да улажу у то. Мислим да би било добро и пожељно кад би овај центар могао да има неку врсту фондације која подржава те пројекте. Значи финансирање које није из државне касе него што би могло да буде на неком другом нивоу."

ВЈ: «Када бисмо пре петнаест година,  преко пута, у Бобуру, поставили питање „Када се каже Србија, шта прво помислите",  углавном знамо шта би одговорили. Шта Французи данас знају и шта мисле, уколико уопште мисле о Србији?"

ВВ: "Можда би им остали још неки фантоми тих деведесетих, мада мислим да људи врло брзо забораве неке ствари. Не знам да ли би ишта знали о нашој култури. Мислим да преко спорта имају више информација. Наравно, знају за Кустурицу, знају за Бреговића, нису сигурни одакле су, њима је то још увек „тамо нешто". Неки снажан сигнал српске културе се још није манифестовао у француској психи."

ВЈ: "Хајде онда то да чујемо. Шта мислиш у наредних годину дана да промениш када је овај Културни центар у питању? Да можемо да те држимо за реч."

ВВ: "Направићу презентацију Егзита, то је сигурно, презентацију БДВ-а (Београдска недеља моде) и Миксера, то је сигурно, преговори су у току. Изложба Славимира Стојановића, нешто што ће бити врло атрактивно и живо. Планирам да покажем докуметнарац Игора Стоименова  о Бијелом Дугмету...Та прича са Енки Билалом би била симпатична. Нисам је још покренуо, али ускоро ћу. Тренутно сам, заједно са Рашом Теодосијевићем, који представља Србију на бијеналу у Венецији, хтео да направим неку врсту синхроне презентације његовог рада. Знам да је Бобур, преко пута, купио пет  - шест његових радова. Причао сам са људима које знам преко пута и били су отворени за сарадњу. Ако успемо нешто да урадимо, то би била прва сарадња са „Голијатом" преко пута."