Mисија књижевности

Наташа Пејин од раних деведесетих живи и ради у Паризу. Једанаест година је радила као уредник у угледној француској издавачкој кући "L' Age d'homme", која је најзначајније српске писце штампала на француском језику.

Интернет књижара „Бескрајни плави круг" (Un Infini Cercle Bleu) је њен ауторски пројекат, настао 2005. године, из потребе да на једном месту француској публици понуди део српске литературе, како би путем писане речи боље упознали Србију и њен народ. Штампање књига је био њен следећи корак. До сада је Французима понудила шест наслова штампаних на француском језику. Добитник је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије 2011. године.

Како се родила идеја о књижари он лајн?

"Идеја је почела да се рађа 90-тих година док сам радила код Владимира Димитријевића у издавачкој кући "L' Age d'homme". У најгоре време антисрпске кампање и рата у бившој Југославији, ту су долазили и Срби и Французи који су трагали за литературом која би им помогла да боље разумеју конфликт. Французи су тражили информације о Србији, о историји Југославије, а Срби су, опет тражили документа и књиге којима би могли пријатељима и колегама да покажу и докажу да Срби нису најгори народ како се представљају у медијима. И тада се показало да ми потенцијално имамо пуно тога, али да до информација и докумената не можемо доћи, да не постоји архива... То је било, грубо речено, расуло!

Тада сам веровала да ће тај важан посао обавити нека државна институција. То нико није урадио, а године су пролазиле.

Направила сам пројекат и почела да скупљам књиге. Идеја ми је била да их прво попишем и да закупим један простор где ће бити изложене, али пошто је то скупо, кренула сам од могућег. Направила сам виртуелну књижару на интернет сајту, где сам изложила те књиге. Пошто сајт треба издржавати, ја сам почела да објављујем књиге", рекла је Наташа Пејин.

Занимљиво је како сте одлучили да штампате прву књигу, Теслину аутобиографију....

"Сасвим случајно сам 2006. године решила да објавим аутобиографију Николе Тесле „Моји изуми". У јуну ме једна пријатељица која ради у УНЕСКО-у позвала и рекла да треба да видим како су Хрвати направили мултимедијални шоу поводом 150-тогодишњице Теслиног рођења.
А шта су Срби урадили? Ништа. Чак последњих 30 година у Француској није штампана ни једна књига о Тесли!

Позвала сам пријатеља који је могао да преведе „Моје изуме" са енглеског на француски језик за 4 месеца и књига је изашла до краја године. Неочекивано, почела је феноменално да се продаје. Онда сам објавила двојезично издање "Косовског боја" из 1868. године, затим Теслину биографију Маргарет Чејни...

„Књигу о Милутину" сам штампала из патриотско-емотивних разлога. Та књига је објављена пре више од 20 година у Француској и распродата. Сматрам да она увек треба да буде доступна и страном и домаћем читаоцу, јер је она огледало српског менталитета које је потпуно искривљено задњих 20 година и у Србији и у свету. Та књига, тај лик Милутина ставља српски патриотизам, који се можда може назвати и национализмом, у праву меру", истакла је Пејин.

Независни сте, слобода Вам је важна у раду, до сада нисте сарађивали са српским државним институцијама, министарством... Где видите могућу сарадњу и да ли је добродошла?

"Мислим да је важно да се са институцијама матичне земље, Србије, за коју радим индиректно и директно, повежемо. Проблем је што ми никада нико није одговорио ни на једно писмо, од 2006. до 2010, а писала сам министрима, њиховим заменицима... Једном сам имала некакав сусрет који није уродио никаквим плодом.

Никада није дошло до сарадње јер, како ја то видим, последњих 20 година није направљен озбиљан концепт, стратегија шта ми то желимо. Ја сам задовољна оним шта сам урадила, али мислим да сам могла боље и више да сам имала подршку неке државне институције.

Без обзира што радим самостално, веома је важно да сарађујемо, и да се наши покрети, акције на неки начин координирају, што наравно не значи да се ја одричем своје слободе, својих идеја. Важно је да удруженим снагама радимо на неком догађају. То може само уколико људи који су на руководећим местима у институцијама културе заиста осећају да су они у служби тих институција, а не да су они та институција", каже Наташа Пејин.

Ту долазимо и до Српског културног центра у Паризу. Какве су Ваше замерке на њихов рад?

"Нико није дефинисао чему служи Културни центар у Паризу, шта ми хоћемо са том институцијом. Да ли се ми обраћамо Србима у расејању, окупљамо их да би одржали везе са матицом, да би помагали матицу или се ми окрећемо народу земље у којој смо и отварамо Србију њима, зовемо их да дођу у Србију и правимо мостове сарадње. То су сасвим две различите стратегије, идеје, везане за једну институцију. Можда можемо и обе ствари. Али, по мом мишљењу, они не раде ни једну ни другу ствар како треба.

Културни центар функционише као један галеријски простор, долазе квалитетни уметници, сликари, музичари, то није спорно... али малобројна је публика која их може видети, и то из врло једноставног разлога - у Паризу се свака два минута дешава неки културни догађај. Конкуренција је на врхунском нивоу, а притом сте у граду и земљи врхунске светске културе", наглашава Пејин.

Излагали сте књиге на Салону књиге у Паризу...

"Ја сам 2011. године закупила један мали штанд када сам сазнала да Србија неће доћи и  изложила сам све српске писце на француском језику који постоје. Био је то скроман штанд, али лепо уређен, а казаћу вам да је све то коштало око 10 000 евра, јер је веома важно да то чују они који седе у министарствима и финасирају културу.

А када Србија долази у Париз на Сајам ја мислим да то кошта између 30 000 и 50 000 евра, и при том се излажу књиге на српском језику који тамо нико не чита и не говори, тако да српска књига не долази у праве руке - француског читаоца, критичара, новинара...", закључила је Наташа Пејин.