Немачка отворена за стране дипломе

Радно место Слободанке Папац је иза шанка у једном кафићу на периферији Келна. Контролише има ли довољно пића, пере пивске чаше. То је за њу већ рутина. Посао јој, каже, причињава задовољство.

„Овај кафић је попут дневне собе за многе људе. И за мене, када радим. И добро је што је тако", каже ова Српкиња из Босне.

Слободанка има 44 године и по занимању је грађевински техничар. Пре шест година дошла је у Келн због свог мужа Немца.

„Када сам дошла у Немачку очекивала сам нешто сасвим друго. Желела сам да заснујем породицу, покушала сам да добијем дете. Било ми је доста посла и каријере. Али, то се једноставно није десило", каже Слободанка.

„Неискоришћени људски капитал"

Слободанка нам је показала црвену фасциклу препуну сведочанстава, препорука, превода докумената. То је требало да јој помогне да у Немачкој нађе посао у својој струци. У Индустријској и трговачкој комори Немачке недавно је предала молбу за признавање дипломе. Она је међу првима који користе предности новог немачког Закона о признавању диплома.
Слободанка се сврстава међу оне који обављају посао испод сопствених стручних квалификација. Њено неискоришћено знање и пословно искуство стручно се зове „неискоришћени људски капитал". То сада треба да се промени.

Слободанка сада покушава да оствари право, „које је раније само реткима било доступно", објашњава Грегор Бергхаузен из Индустријске и трговачке коморе Немачке.

„Нарочито ако сте били из земље која није члан ЕУ, онда раније скоро да нисте имали права на признавање дипломе", каже Бергхаузен.

Немачка лови стручњаке

Ни стручњацима из Европске уније, није било лако, као на пример 26-годишњој фармацеуткињи Симони Пелориаду из Грчке. Она ради у једном грчком кафићу у Келну као келнерица. У Немачку је стигла пре годину дана. Завршила је студије фармације и у Немачкој је желела да ради као апотекарка.

„Нико од мојих познаника није знао шта се дешава. Једни су ми говорили: Грчка припада ЕУ, ти то лако можеш да решиш, други су ме убеђивали да морам да полажем трећи државни испит", каже Симона.

Тек јој је једна Бугарка коју је упознала у апотеци дала праву адресу на коју може да се обрати. Онда је превод њене дипломе одбијен. Њен списак преводилаца и судских тумача показао се као погрешан, документа су јој изгубљена. Процес признавања постао је права мора. Али и то ће се сада променити. Од децембра 2012. процес признавања не сме да траје дуже од три месеца. То предвиђа додатна клаузула у закону.

Гркињи Симони је диплома у међувремену призната. Месец дана касније почела је да ради у струци, јер и апотекарска бранша пати од хроничног недостатка радне снаге.

„Почела је потрага за најбољим мозговима. Зато је добро што смо се потрудили да добијемо квалификоване људе и њихове дипломе што брже признамо", каже Клаус Јирген Баде, председавајући Већа немачких фондација за миграцију и интеграцију.

Још је рано за оцене ефикасности новог закона. Симона и Слободанка самоуверено причају о свом образовању. Оне знају да знањем које су стекле могу да дају допринос немачкој економији - то мишљење о себи имају и многи други чије су дипломе још увек непризнате.