Дијаспора остала без "гласа"

Шеф конзуларног одељења Амбасаде Србије у Бечу саопштио је да је до суботе у поноћ, 14. априла, до када се могло пријавити у јединствени бирачки списак, пристигло око 400 захтева држављана Србије за гласање на предстојећим парламентарним и председничким изборима у Србији.

Од тога нешто више од 60 пријава се односи на конзулат у Салцбургу, чиме нису испуњени услови за отварање посебног бирачког места у овом граду. Ова вест делује невероватно ако се узме у обзир да у Аустрији према расположивим статистичким подацима борави преко 120.000 држављана Србије са правом гласа, од чега скоро три четвртине борави у Бечу. Ипак, ова чињеница не зачуђује ако се узме у обзир да и овога пута нису избегнуте бројне формалности које је требало испунити и да упис у јединствени бирачки списак у иностранству није био једноставан.

Процедура за гласање у иностранству је промењена због измена Закона о јединственом бирачком списку, па су сви који су желели да искористе своје бирачко право претходно морали да се региструју, без обзира да ли су раније гласали на неком од бирачких места у конзулатима. И овога пута, због изостанка организоване акције државе, велики број људи у расејању није био упознат са начином уписа у јединствени списак бирача.

Спорадичне вести на сателитском програму РТС-а, позиви Министарства за дијаспору месец дана пре одржавања избора и слање имејлова конзуларних представништава оним Србима који су им познати, свакако нису довољни. Осим тога, због организовања гласања само у конзулату у Бечу, велики број српских држављана очигледно није спреман да путује више стотина километара у једном дану само да би гласало.

С правом се поставља и питање да ли је могуће гласање више од 85.000 Срба у Бечу на једном бирачком месту. Оваква организација избора, без сумње, обесхрабрује у старту и практично онемогућава равноправан третман и вршење основног демократског права грађана.

Француски пример

Колико озбиљне и уређене државе уважавају и брину о својим грађанима и желе да им омогуће остваривање њиховог елементарног демократског права и укључе их у политичке процесе у матици, ма где живели, показује пример Француске и њених држављана у Аустрији.

За разлику од Срба, којих у Аустрији према незваничним подацима има преко 220.000, крајем 2011. године у француском конзулату у Бечу било је евидентирано тачно 8.024 француска држављанина. На списку евидентираних бирача конзулата је 5.134 грађана.

У Аустрији, француски држављани могу да гласају на бирачким местима у Бечу, Салцбургу и Инсбруку. Поред тога, постоји могућност да бирача заступа овлашћено лице, а на парламентарним изборима може се гласати и путем поште или електронским путем (интернет).

Француска заједница је врло добро умрежена и у Аустрији, поред незаобилазног француског културног центра, који организује велики број културних манифестација и курсеве француског језика на свим нивоима, постоји и 30 француских друштава и удружења. Међу њима су друштва Француза у иностранству, која делују у читавом свету: „Union des Francais de l'Etranger" (UFE), као и „Association Démocratique des Francais à l'Etranger" (ADFE), која упућују своје представнике у Скупштину француске дијаспоре са седиштем у Паризу, која је у надлежности француског Министарства спољних послова.

Српска скупштина дијаспоре нефункционална творевина

Србија, од лета 2010, такође има своју Скупштину дијаспоре и Срба у региону. Конституисана уз много помпе и уз присуство представника највиших државних органа, који су се заклињали у њен велики значај за матицу и обећавали бригу о њој, она нажалост за две године постојања, и поред настојања једног доброг дела њених делегата, као институција није успела да пружи било какав допринос у промени односа матице према дијаспори нити да значајније утиче на побољшање положаја њених припадника.

Штавише, чини се да је њена улога у последње време потпуно маргинализована. О реализацији циљева из Стратегије, очувања и јачања односа Србије и дијаспоре или најављеном Акционом плану за јачање односа са дијаспором све се мање говори. На бројне иницијативе, предлоге и питања делегата нико и не одговара.

Стога се с правом поставља питање њеног даљег постојања и узалудног трошења времена делегата који сваког лета о свом трошку долазе са свих страна света да би слушали добро познате говоре о њеном потенцијалу и значају за матицу.

Политичари не треба да се плаше дијаспоре

Србија није Француска, али држава Србија, чији политичари већином заговарају европски пут Србије и поштовање високих демократских стандарда, треба коначно да почне да се понаша као одговорна и правна држава.

Већина српских држављана живи у западним земљама које располажу квалитетним и поузданим статистичким подацима, па је уз сарадњу статистичких завода ових земаља врло лако утврдити њихов број, што је полазна основа за утврђивање бирачког тела и сваку даљу евиденцију бирача.

Уз коришћење модерних средстава комуникације (посебно интернета) и искустава других земаља (Немачка, Француска) евидентирање и регистрација бирача значајно би смањили трошкове пописа, убрзали обраду прикупљених података и дали тачнији одговор на питање колико има Срба и српских држављана не само у расејању него и у матици.

Политичари у Србији немају разлога да се плаше своје дијаспоре, јер се у прошлости безброј пута показало да она због великог простора на коме живи, отежаног самоорганизовања и окупљања не може да наступи јединствено или као нова политичка опција која би угрозила њихове позиције. Осим оних са нездравим и мегаломанским политичким амбицијама, већина људи у дијаспори је тога свесна.

Стога, и овога пута због кампањског приступа и практично онемогућавања гласања једном добром делу својих грађана, ови избори и њихови резултати опет су проблематичне легалности.

Аутор је адвокат у Бечу и делегат из Аустрије у Скупштини дијаспоре и Срба у региону