Ђузепe Верди: Набуко

Набуко, једaн од најпопуларнијх Вердијевих оперских спектакала, премијерно је изведен 1. марта 1842. године управо у Миланској скали. Либрето је написао Темистокле Солера на основу балета Антонија Кортезија, односно драме Набукодоносор Огиста Анисеа-Буржоаа и Франсиса Корнија. 

У тренутку када је започео рад на Набуку Верди је био жељан успеха, јер je његова претходна опера Un giorno di regno доживела потпуни фијаско. Свој неуспешни излет у комични жанр Верди је толико тешко доживео да је размишљао да напусти компоновање, а музичкој комедији ће се, као што је познато, вратити тек у својој последњој опери Фалстаф пола века касније.  

Набуко је Вердију донео успех за којим је трагао. Опера је обновљена и у јесен 1842. године и изведена је рекордних педесет седам пута. Популарност овог дела не јењава ни до данашњих дана, захваљујући убедљивим хорским епизодама и драматичном третману носећих ликова опере – Закарије, Набука и Абигаиле. 

Сам Верди је рекао да са Набуком започиње његова композиторска каријера, и да са овим делом први пут чујемо елементе ’правог Вердија’. То су пре свега: нова и динамична употреба хора, изузетна ритмичка виталност и акутни осећај за драмску пулсацију. У Набуку нема значајне тенорске улоге, али зато роле Набука и Закарије јесу велики изазови за сваког баритона или баса. Улога Абигаиле је једна од најтежих у вердијанском репертоару и пре свега је везана за драмског сопрана изузетно покретљивог гласа. Ипак прави протагониста опере је хор, који доминира најдраматичнијим сценама ове опере и коме је поверена једна од најпознатијих мелодија XIX века и целокупног Вердијевог стварaлаштва – Va, pensiero или Хор Јевреја, из трећег чина.

Уредница Ксенија Стевановић