Академици говоре – Матија Бећковић, 2. део

''Када сам стигао у Ваљево прво што сам видео је зграда гимназије. То је мени личило на Пантеон и у зидовима бисте Љубе Ненадовића, Вука Караџића, Доситеја... На улазу оне каријатиде држе на својим леђима целу зграду. Срећом тада се гимназија поправљала, па смо ми преко Колубаре били у некој другој згради и ја сам био срећан што је то друга зграда, јер ова је била таква да ја нисам видео како бих изашао на крај са својим оскудним знањем и оделом.''

У разговору са Бранком Селаковић, академик и књижевник говорио је о данима које је провео у Ваљеву, школовању, сусретима са завичајним уметницима и чежњи за Београдом у који је понео ''једину имовину'', поему ''Вера Павладољска''.

''Стално су нам обећавали да ћемо на екскурзију да идемо у Београд, али никада нисмо успевали такав велики пут да превалимо. Ишли смо до Диваца. Када сам дошао заутао сам у Сарајевску улицу, али већ тада ми је било сумњиво да је то Београд, па када сам погодио и уз Балканску дошао код ''Москве'', погледао сам лево-десно и да, то је град! А онда сам имао среће да сам одмах наишао на најбоље људе, на најважније људе наше поезије и културе.''

У Београду Матија Бећковић се дружио са Стеваном Раичковићем, Милутином Дедићем, Ољом Ивањицки, Драгославом Шекуларцем и другима. Током разговора споменуо је неке од њих, али и песника Бранка Миљковића.

''Не могу да верујем да је на крају он имао 27. година., а урадио је све због чега се родио. И кажу да Бог сваком да да живи док уради оно због чега га је створио. Ако неко то рано уради, он га зовне, а ко још има посла држи га...''

Музичка уредница: Марија Радојевић

Ауторка циклуса и уредница емисије: Бранка Селаковић