Пијанизми Балкана ‒ Јешим Гокалп

Закаснела културна еманципација народа са југоисточне маргине европског континента, као и њихова настојања да сопствене националне изразе у уметничкој музици најпре изграде, а потом и модернизују на основама властитог фолклора, условили су да (изузев у ретким случајевима) ова продукција остане изван канонских оквира Западне музике. О томе се може говорити као о последици стилистичког закашњења за дометима западних стваралаца, колико и о европоцентричним или окциденталним политикама конструисања историје уметности као историје праксе ситуиране управо у просвећеним друштвима западног света. Специфична позиција народа балканског културног подручја као европских "других", осведочила је кроз историју променљиве периоде приближавања и удаљавања од европских уметничких токова, али је у целини посматрано, као трајни резултат, ипак условила да националне историје остану изузете, те "заробљене" унутар херметичних контекста матичних култура. Ова чињеница је тако предодредила и оријентације већине музичких извођача из балканских земаља да се појединачно, у мањој или већој мери, окрећу управо националној музичкој литератури и њеној афирмацији у локалним или глобалним оквирима. Међу савременим турским пијанистима који су своје фокусе усмерили колико на западни канон толико и на стваралаштво турских композитора, налази се и Јешим Гокалп чија дискографска заоставштина пружа вредан допринос тумачењу клавирске литературе националних стваралаца 20. века. Вечерашњу емисију започињемо управо њеном интерпретацијом музике Ахмета Аднана Сајгуна, композитора који је између два рата пионирски постављао основе развоју уметничке музике у Турској. Стилистички близак експресионизму националних школа који проширује елементима импресионизма и неокласицизма, Сајгун је један од најчешће извођених турских композитора. На албуму насловљеном Турски клавирски комади, који је 2006. године објавила истанбулска дискографска кућа "А.К. музик", пијанисткиња Јешим Гокалп забележила је између осталог и троставачну Сонатину Ахмета Аднана Сајгуна, дело које управо компримује наведене стилистичке обрасце. Сонатина се, тако, са једне стране ослања на пентатонски систем и поиграва "дебисијевским" хармонијама, док са друге доноси чвршћи фолклорно обојен звук бартоковске провенијенције. Јешим Гекалп ову музику оживљава узорном прецизношћу, постављајући интерпретацију која има референтну вредност. Њеном вештином да на диркама произведе спектар боја у великим динамичким распонима уводимо вас у пијанистички израз ове турске уметнице.

Рођена у Измиру 1966. године, Јешим Гокалп музичко образовање започела је у шестој години, учећи клавир у локалној музичкој школи код Ердогана Окјаја. Показавши велики таленат већ у почетном периоду школовања, добија препоруку да даљи развој настави на централној државној школи у Турској, те са осам година уписује Државни конзерваторијум у Анкари где постаје ученица Ајше Савашир. На овој институцији, Јешим Гокалп дипломира 1983. године и то, како је остало забележено, по скраћеном програму који је био намењен изузетно напредним студентима. Захваљујући државној стипендији коју добија од турске владе, наредне године одлази у Немачку у којој ће провести следећих шест година усавршавајући се најпре код Бернхарда Еберта на Музичкој академији у Хановеру, а потом на још две значајне високе школе – Музичкој академији у Келну, у класи Гинтера Лудвига, те у Детмолду код Вилфреда Касебаума. Године 1990. стекла је звање магистра уметности и диплому из камерне музике на Вишој музичкој академији у Келну. Током овог периода остварила је сарадњу са квартетом Амадеус са којима је често наступала по Немачкој, похађајући и мајсторске курсеве, управо из камерне музике код Јиргена Удеа и Ренате Крајчмар Фишер. Њена биографија као важан догађај бележи дебитантски наступ који је у шеснаестој години одржала са Измирским државним симфонијским оркестром. Игром судбине, за овај оркестар пијанисткиња ће више година касније, по завршетку студија и повратка у Турску, везати свој формални професионални ангажман, наступајући као солиста овог ансамбла на концертима, такође и снимајући бројна концертантна дела за потребе радио-телевизије. Јешим Гокалп је, међутим, са једнаким успехом афирмацију стицала као соло извођач како земљи, такио и у иностранству, а сведочанство о својим репертоарским афинитетима оставила и на неколико дискографских издања објављених у Турској. Реч је у првом реду о музици националних аутора попут Сајгуна, Улвија Кемала Еркина, Илхана Барана и Тавилоглуа, да поменемо само неке, као и један албум музике за децу композитора из Турске. Њени студијски дани проведени у Немачкој међутим, оставили су трага и у наклоности према махом тамошњим романтичарским ствараоцима, посебно Роберта Шумана чији је Дечије сцене и Сонату опус 22 забележила за берлински Глос Музик 2021. године. Њен Шуман је еруптиван у изразу, али формално уравнотежен и прегледан у брзим, те лирски одмерен при развијању спорих ставова, рефлектујући пијанисткињино умеће стилистичког обликовања музике овог романтичара стечено у класама немачких педагога.

Једна од оних турских пијанисткиња које су живот и професионално деловање готово у потпуности везале за матичну средину, Гокалп се током живота није интензивније посвећивала педагошком раду на неком од Музичких конзервраторијума у Турској, успевши да као солисткиња Измирског оркестра професионални ангажман задржи на сцени. Посебно је у том смислу била запажена њена дугогодишња сарадња са познатим турским диригентом Еролом Ердинчем са којим је одржала велики број концерата у земљи и на иностраним турнејама. Поред Турске, Јешим Гокалп је наступала на реситалима у Немачкој, Француској, Швајцарској и Русији, те са и свим значајнијим турским ансамблима попут Председничког и Билкент симфонијског оркестра из Анкаре, те Државним симфонијским оркестрима Истанбула, Измира, Адане и Бурсе. Године 2024. гостовала је у Санкт Петербургу где је са тамошњом Академским симфонијским оркестром и Еролом Ердинчем извела Концерт за клавир и оркестар у Ге-дуру Мориса Равела. Дисциплина и емоционални интензитет Јешим Гокалп, сједињени са њеним осећајем са пројекцију тонских боја стварају звучни израз изузетних естетских вредности, док на другом полу карактера, њен енергични нерв доноси убедљиву експресивност и узбуђење спољним ставовима концерта.

Јешим Гокалп је преминула у Бодруму крајем прошле године, а вечерашња емисија је осврт на уметност ове изуетне турске пијанисткиње.

 
Аутор емисије: Стефан Цветковић