Грамофонија – Камерна дела барокних аутора

Композиције Жан-Батисте Лоајеа, Георга Филипа Телемана, Жан-Марија Леклера и Антонија Вивалдија изводе чланови ансамбла за стару музику Литванске филхармоније. Емитујемо записе са винила који је објавила продукцијска кућа Мелодија 1978. године.

Ова плоча је занимљиво сведочанство о проблемима терминологије, властитих имена и назива са којима се сусрећу музиколози кроз целу историју музике. Наиме, иако у вези са Телеманом и Вивалдијем таквих недоумица има мало, Лоаје и Леклер су се још у време док су били активни суочавали са конфузијом око својих имена. Жан-Батист Лоаје је имао рођака истог имена, такође композитора, као и млађег брата Жака, од којих је настојао да се разликује тако што је свом имену додао и придев „Лондонски”, након пресељења у британску престоницу. Иако га је то донекле одвојило од његових рођака из Гента, у Лондону се суочио са другим проблемом, будући да су Енглези његово име ’превели’ као Lully, што ће касније довести до забуне са славним француским композитором истог имена са којим Лоаје није имао никакве везе. Жан-Марие Леклер је имао ту несрећу да и његов млађи брат носи исто име, те су их људи разликовали по надимцима „старији” и „млађи”, док је њихов трећи брат, такође композитор, био нешто боље среће са именом Жан-Беноа Леклер. На несрећу, Жан-Мари старији је мистериозно убијен 1764. године, те је његова неразјашњена смрт у историјским написима надмашила популарношћу његова дела, као и остварења његове браће.

Уредници совјетског државног издавача су наставили ову праксу збуњивања слушалаца непотпуним или погрешним подацима, те су поједина издања ове плоче носила називе „Гудачки инструменти” што није сасвим нетачно будући да поједини гудачи заиста суделују на плочи, али издањем доминирају дела за дуваче, тако да је та одредница заиста збуњујућа. Иако постоје немачко, литванско и руско-енглеско издање овог албума, ни на једном није прецизирано о којем Жан-Батисти Лоајеу и Жан-Мари Леклеру се ради, те је то могуће установити тек када се погледају године рођења и смрти аутора, које су, срећом, наведене на омоту. Једино немачко издање садржи у програмском коментару кратке биографије композитора, које иако се не баве породицама аутора, донекле смањују простор за неодумице. Насупрот томе, поменута плоча „Гудачки инструменти” сва имена учесника садржи у скраћеном облику, те су имена Лоајеа и Леклера потписана само као Ж. Б. и Ж. М.

Аутор Милан Милојковић
Уредница Сања Куњадић