Пијанизми Балкана ‒ Петар Милић

„Као врсни познавалац Шопеновог стваралаштва, Милић своја дела представља саморазумљивом, лаком и виртуозном техником базираном на високој култури тона. При томе, он истиче боју сваког хармонског и ритмичког нагласка, преплитање фраза, потцртава формалну и садржајну функцију мотива, вишеструку природу музичког материјала и значења која открива за инструментом... Његове интерпретације су попут превода Шопенових ’речи’, свеже, доживљене и емотивно засићене. Традицију извођења Шопенове музике пијаниста настоји да очисти од непотребних талога, посебно од сувишне сентименталности и замагљене архитектонике музичког покрета. И у томе у великој мери – успева...”

Овим речима критичар Томаш Гржета сумира извођачки стил Петра Милића, једног од најистакнутијих савремених словеначких пијаниста средње генерације. И заиста, Милић се на словеначкој сцени последњих двадесетак година позиционирао као комплетан уметник изграђене личности, кадар да пружи тумачења која по естетским својствима колико и по поетској диоптрији, имају вредност релевантних доприноса савременом клавирском извођаштву. Јер, уколико је пред једним уметником највећи изазов у томе да досегне универзалну разумљивост властитог језика, да отклони партикуларна ограничења израза, односно да идеју композитора заодене у естетско рухо, онда се може рећи да је Петар Милић један од оних који је то велико умеће савладао. У питању је, свакако, ствар укуса и сензибилитета – индивидуалног осећаја за естетску раван на којој се прелама свака дилема и доноси уметнички оправдана одлука. У Милићевом пијанизму, та раван саздана је на колористички богатом и засићеном тушеу који израста из широког даха и упадљиве сонорности клавирског звука као инстанце кроз коју се емитује мисаона и емоционална снага уметника.

Рођен у Крању, Петар Милић је клавир почео да учи у седмој години и – нетипично за већину изразитих музичких талената – школовање наставио по уобичајеном редоследу образовања, похађајући класичну гимназију у Крању упоредо са музичком школом у Љубљани у класи истакнутог словеначког педагога Јанеза Ловше, пијанисте код кога наставља и студије на љубљанској Музичкој академији. Током студија похађао је и мајсторске радионице код Арба Валдме, Игора Ласка, Паскала Девојона и Елене Лепитске, а дипломирао је 1996. године са Прешерновом наградом која му је додељена за извођење Бетовеновог Четвртог клавирског концерта – једног од дела која ће заузети посебно место на Милићевом концертном и дискографском репертоару. Наредне године овај пијаниста осваја прву награду на међународном такмичењу „Николај Рубинштајн” у Паризу и добија позив за учешће на фестивалу „Женевски музички сусрети”, што ће уједно бити и његов дебитантски наступ на интернационалној сцени. Усавршавање наставља на Високој школи за уметност у Берлину код Клауса Хелвига, пијанисте специјализованог за музику барока и класицизма. Овај период био је од нарочитог значаја за Милића пре свега због прилика које су му се указале за наступе у Немачкој, али и афирмацију у родној земљи, где почетком 2000-их започиње концертну активност и прави неколико својих првих аудио снимака за Радио-телевизију Словеније. Снимак његовог реситала одржаног 2001. у Цанкарјевом дому, жири европских радио станица одабрао је те године за учешће на Музичком фестивалу у Братислави у оквиру међународне трибине младих инструменталиста настале на иницијативу Јехудија Мењухина. Захваљујући овом пробоју солистички наступ Петра Милића био је доступан милионима слушалаца широм Европе.

Окренувши се предагошком позиву на Музичкој академији у Љубљани на којој од 2011. године држи класу клавира, Милић концертну праксу развија махом у Словенији и спорадичним наступима по Европи, бележећи солистичке концерте на сценама Париза, Берлина, Хановера, Брисела, Братиславе, Женеве и другим градовима. Посебно се међу њима истиче видео-концерт реализован у Пољској 2021. године, у дворани Соломон краљевске палате у Варшави на којем је у оквиру циклуса истакнутих интерпретатора музике Фредерика Шопена снимио његову Трећу клавирску сонату. Милићев афинитет према класичном и романтичарском репертоару резултирао је са неколико до данас реализованих некомерцијалних студијских записа, као и снимака са јавних наступа. Један од њих забележен је и на реситалу који је Петар Милић одржао 2019. године у сали Словеначке филхармоније, а на којем је између осталог извео и Листову транскрипцију Вагнерове Изолдине љубавне смрти. Интерпретација плени несвакидашњим достојанством којим пијаниста слика патос хипертрофираних емоционалних излива, задржавајући за себе пре улогу посматрача сцене него субјекта овог оперског финала.

Дискографски опус овог пијанисте до данас обухвата два компакт-диска која је реализовао за продукцију грамофонских плоча Радио-телевизије Словенија: први из 2012. године са делима Фредерика Шопена побрао је изузетне критике, да би други, снимљен прошле године, обухватио два знаменита клавирска концерта епохе класицизма – Бетовенов Четврти и Моцартов Концерт у де-молу, које је Милић забележио са Симфонијским оркестром Радио-телевизије Словеније и Симоном Кречичем. На снимку плени поетичност Милићевог израза и његово у извесној мери романтизовано читање Моцартовог дела евидентно у фразирању, динамици, као и раскошности клавирског тона. Оваквом приступу Петар Милић ’природно’ придружује ретко извођене Брамсове солистичке каденце у првом и трећем ставу које – мада стилски упадљиво удаљене од Моцарта – на посебан начин оплемењују и освежавају концерт.

Аутор емисије: Стефан Цветковић