Опера – Луиз Бертен: Фауст

Женско музичко стваралаштво, у то доба, било је ретко, а још ређе оно оперско. Луиз Бертен се тако уписује у историју музике као једна од првих композиторки белканто опере, али и као ауторка једне од првих адаптација Гетеовог „Фауста” на оперској сцени. Негде око 1825. године, ова композиторка која је, као и њен пријатељ Хектор Берлиоз, учила музику код Антоњина Рејхе, започела је рад на „Фаусту” са енергијом и сигурношћу које имају само младе жене, са тек напуњених двадесет година. Критика и публика су се увериле да је пред њима изузетан таленат, што је било и Берлиозово мишљење, мимо сваког пријатељства. Чули су оперу богате и колоритне оркестрације, шармантних кантилена, живих и покренутих хорова, што је све обећавало њен леп успех и живот на оперској позорници.

Међутим, затварање Италијанског позоришта у Паризу, где је дело премијерно постављено 7. марта 1831. године, после само три извођења, дало је потпуно другачији исход. Заборављена партитура „Фауста” Луиз Бертен је, тако, чамила у депоу Националне библиотеке у Паризу 190 година, док није поново изнесена на светлост дана и снимљена захваљујући напорима Центра за проучавање француске романтичарске музике Бру Зане, која стоји иза вечерашњег изузетно успелог снимка.

С обзиром да је „Фауст” писан за Италијанско позориште, Бертенова је написала оперу на италијанском језику, у италијанском стилу, што је такође реткост међу француским композиторима тог доба, користећи сопствени либрето у преводу Луиђија Белокија. Свакако, извођење „Фауста” је омогућило да Луиз Бертен покаже јавности своје умеће, које је освојило и самог Виктора Игоа. У наредним годинама, она ће са француским писцем здушно радити на адаптацији његовог славног романа „Звонар Богородичине цркве у Паризу”, коју ће под именом „Есмералда” представити публици у самој Париској опери 1836. године.

Међутим, дело је доживело велики неуспех, критички је ’дочекано на нож’, уз бројне инсинуације о таленту младе композиторке, као и протекцији коју је добила. Наиме, Луиз Бертен је рођена 1805. године у породици оснивача угледног и у то доба изузетно утицајног часописа „Журнал де Деба”, који је обликовао јавно мњење на париској и француској културној сцени. Одраставши у привилегованом кругу интелектуалаца и уметника француске престонице, имала је пуну подршку да се бави уметношћу. Томе је допринела и чињеница да је Луиз Бертен била тешко покретна, да ли због прележане дечје парализе или неке несреће у детињству, те је стога била поштеђена очекивања од жена да буду мајке, супруге и домаћице. Прве музичке подуке је највероватније добила од мајке, да би јој касније часове држали поменути Рејха и Франсоа-Жозеф Фети, који су сматрани за најбоље професоре музике у Паризу тог доба. У породичном окружењу Бертенових изведена је и прва опера младе ауторке „Гај Манеринг” по роману Волтера Скота 1825. године, за којом следи „Вукодлак” на либрето Ежена Скриба у Опери Комик. Ипак, после изузетног неповољног пријема „Есмералде” 1836. године, који је великим делом и плод огорчености спрам њеног оца Луја Бертена, њеног брата Армана Бертена, али и самог Виктора Игоа, Луиз Бертен престаје са писањем опера. Враћа се музици спорадично и само за потребе извођења у приватном кругу. До краја живота, посветила се писању и поезији, објавивши две збрике песама. Умрла је у Паризу 1877. године. Током година у којима се активно бавила музиком, Луиз Бертен се сусретала са свим оним искушењима и препрекама које су, нажалост, биле широко раширене када су жене које се баве уметношћу у питању, без обзира на привилеговану средину из које је потицала.

Уредница Ксенија Стевановић