Марко Тајчевић – 125 година од рођења

Музичке студије започео је у Загребу у класама Франа Лотке, Фрање Дугана и Благоја Берсе, да би их наставио у Прагу где је похађао часове код Вацлава Штјепана, односно у Бечу код Јозефа Маркса. Враћа се у Загреб 1924. године где постаје наставник у више школа и гимназија, а учествује и у оснивању Музичке школе „Лисински”. Године 1940. прелази у Београд, најпре као професор Средње музичке школе при Музичкој академији, а потом у послератном периоду и као професор на овој институцији, на којој ће остати до одласка у пензију 1966. године, предајући композицију и теоријске предмете.

Сам Тајчевић, присећајући се својих загребачких дана, говори да се тада више дружио са боемима и обичним људима, инспирисан романима Максима Горког, откривајући у овом периоду дела Беле Бартока и Игора Стравинског, који ће оставити траг у његовој музици. Иако се у литератури истиче да је Тајчевић стваралац који се пре свега ослања на народни мелос, који стилизује и мајсторски презначава, ипак се у његовим делима може говорити и о својеврсном модернизму и тежњи ка стварању другачијег звучног пробоја од онога који су неговали ствараоци јасног националног усмерења. Наиме, поетика спајања модерних техника и традиције, јесте врло изражена карактеристика Тајчевићевог стваралаштва, било да се ради о традицији у смислу фолклорног наслеђа или традицији у смислу историјских форми западне музике или облика везаних за духовну музику овог поднебља, што се посебно истиче у њему најближој форми инструменталне минијатуре, односно хорске композиције.

Тајчевићево неоспорно ремек-дело и једна од најизвођенијих композиција са ових простора је циклус Седам балканских игара из 1926. године. Својом успелом стилизацијом плесних фолклорних мотива у спрези са оригиналним ауторским идејама, ово дело се нашло на репертоарима светских пијаниста попут Артура Рубинштајна, Кита Тејлора, али и Јаше Хајфеца у преради за виолину. Музиколошкиња Катарина Томашевић издаваја најинтересантнија Тајчевићева решења у Балканским играма: „диктат робустног ритма, померање акцената у метричкој слици, облигатно коришћење остината, модалну хармонску слику, примену сазвучја празних кварти и квинти, подражавању звука фолклорних инструмената (фруле и тапана)” чиме се по њеном суду, долази до „сличног скупа терминолошких одредница којима одређујемо и карактеристике композиционе процедуре Јосипа Славенског”.

Тајчевићево ремек-дело на пољу хорског стваралаштва је циклус за мешовити хор Четири духовна стиха. Композитор је иначе током своје каријере, највећи допринос дао управо на пољу вокалне музике, а посебно хорског стваралаштва, с обзиром на то да је као хорски диригент брусио своје искуство и композиционо умеће на овом пољу.

Четири духовна стиха из 1928. године, су данас једна од најизвођенијих композиција духовне музике у нас, уводећи по свом обиму и амбицијама нову димензију у свет православне музичке праксе. Да ли је Тајчевић инспирацију пронашао у мотету, руским духовним концертима XVIII века, у делима Титова, Берзовског или Бортњанског или је у питању, као што то примећује музиколог Богдан Ђаковић симфонизам, остаје отворено. Четири духовна стиха допуштају да се сагледају као изразито компактна целина, али да се сваки од ставова изводи појединачно и самостално, с обзиром на то да сваки од њих доноси особену атмосферу и драматуршку потку. Међу њима, завршни стих Воспојте има функцију финала и сматра се једним од најбољих страница духовне концертне музике у нас.

Уредница Ксенија Стевановић