Пијанизми Балкана – Марина Хоракова

Неким пијанистима је у националном контексту довољно поменути име да би оно, не само међу познаваоцима музике, побудило осећај беспоговорног уважавања. Управо је такво име Марине Хорак (1944–2018), накадашње југословенске, а потом словеначке пијанисткиње, која је током последњих деценија прошлог века, међу плејадом истакнутих клавирских извођача са ових простора – а након образовања стеченог у домовини и усавршавања у значајним иностраним центрима – успела да оствари сразмерно обимну интернационалну каријеру. У једној критици концерта који је одржала 2007. године наведено је да су „Префињен таленат, музикалност и убедљива мудрост, потврдили феномен Марине Хорак... Представљајући дела Шопена”, наводи критичар. „Хорак их је донела очишц́ене од често вештачке и неинвентивне рециклаже, заобилазећи уврежену монотонију наметнутих претенциозних интерпретација, нескромних и несвесних егзибиционистичких модела. Вођена студиозно разрађеном личном идејом обликованом са дистанце каква је неопходна за аналитичке процесе, али и са високим степеном концентрације и убедљиве стабилности, она је несумњиво створила снажан музички догађај”. Ови описи, наиме, истичу есенцијалне квалитете пијанизма Марине Хорак који у техничком, колико и изражајном аспекту, откривају универзалну уметничку вредност и релевантност њеног извођаштва, захваљујући којима је она управо и успела да стекне признања далеко изван матичне средине. Та признања данас посредно сведоче и о историјском моменту успона некадашњег југословенског музичког образовања и културе, који су под окриљем стабилног система вредности, током друге половине 20. века изнедрили изузетне личности чији су уметнички домашаји свесрдно били прихватани и на интернационалним сценама.

Oсврт на пијанизам Марине Хорак, начинићемо избором снимака из њене званичне дискографије, али и посредством тонских записа реализованих на њеним концертним наступима.

Рођена 1944. године у Љубљани у мешовитој породици мајке Пољакиње и оца Македонца, Марина Хорак је врло рано показала афинитет ка музици и у седмој години је уписана на Централну музичку школу у родном граду. Само две године касније, са свега девет, свој велики таленат представила је и јавно као солисткиња уз школски оркестар са којим је у Филхармонијској дворани извела концертантно дело које је специјално за њу написао словеначки композитор Павел Шивиц. Музичку академију у Љубљани уписаће 1961. године у класи своје мајке, познате професорке клавира Хилде Хорак, и дипломирати за само три године, добивши Прешернову награду за постигнуте успехе током студија. Остало је забележено да је један од легендарних професора љубљанске Академије, пијаниста и композитор Маријан Липовшек, након дипломског испита изјавио следеће: „Још од детињства, сматрао сам Марину Хорак изузетно даровитом. Да су њени родитељи хтели, могли су је лако представити као чудо од детета, толико је рано развила своје изузетне способности. Међутим, трезвено, промишљено и стручно образовање омогуц́ило јој је да се развија на природан, здрав начин, без штетних дигресија, и усмерило је ка методичном, постепеном расту знања, помажуц́и јој да прошири и оно неопходно опште образовање у строго професионалним оквирима”. Већ у то време Марина Хорак је стекла епитет најперсепктивније младе пијанисткиње у Словенији и 1965. као тек свршена студенткиња она добија позив да наступи као солисткиња у Клавирском концерту Луцијана Марије Шкерјанца поводом двадесет година од ослобођења Љубљане. Ово је био тек почетак њене значајније професионалне афирмације на домаћим сценама, те треба поменути да је 1966. Марина Хорак награђена и признањем Југословенске радио-телевизије за снимке које је реализовала за потребе ове куће. Исте године добија и немачку државну стипендију DAAD те одлази у Минхен где на Високој школи за музику проводи наредне три године. На овој институцији, одлучује да поред клавира упише и студије чембала код Хедвиг Билграм, које наставља у Паризу на Схоли Канторум код Игет Драјфус, где 1969. стиче „Диплому виртуоза” са највишом оценом. Жеља за додатним знањима из музике задржаће је још читаве две године у француској престоници где ради са Нађом Буланже на Париском конзерваторијуму, те код Жермен Меније на Екол Нормал. Посебан печат њеном свирању, по признању уметнице, међутим, дао је Петер Фојхтвангер, немачки пијаниста са којим је најпре приватно радила у Лондону, да би убрзо постала и његова асистенткиња. Током овог периода Марина Хорак учествује на више пијанистичких такмичења на којима осваја висока признања међу којима се памте она на Међународном такмичењу Клод Дебиси у Сен Жермену, на југословенском такмичењу музичких уметника у Загребу 1969, затим наредне године Ђовани Батиста Виоти у Италији, али и 1973. на Међународном такмичењу савремене музике у Ла Рошелу у Француској, потврђујући свој афинитет према модерном репертоару, којем ће уз стандардну литературу бити посвећена целог живота. Поменути успеси отвориће јој најпре пут ка европским концертним сценама, али ће је њена екстензивна концертна активност у деценијама које су уследиле, одвести и на друге континенте.

У емисији умеће Марине Хорак осветљавамо и интерпретацијом Шопенове ретко извођене Сонате број 1 у це-молу, опус 4. За њено тумачење Шопена би се могло рећи да је у првом реду узбудљиво – донесено јарким надахнућем и музичком интенцијом која музички ток од почетка једнаким интензитетом као да „гура” унапред, без задржавања на сентименталним контемплацијама мотивских обрта или другим детаљима. Њен музички говор је напротив непосредан и директан. Управо такав, он је још током студентских дана пијанисткиње инспирисао Нађу Буланже да запише како Марина Хорак „своју уметност успева да изрази са невероватном уверљивошћу”.

Током четири деценије дуге каријере, Марина Хорак је била једна од најактивнијих југословенских, потом словеначких пијанисткиња на међународној сцени. Паралелно са наступима на свим релевантним музичким сценама некадашње државе – поменућемо између осталих Београд, Скопље, Сарајево, Загреб, Нови Сад, Осијек, Ријеку, Задар или Шибеник, односно некада престижне музичке фестивале у Дубровнику, Љубљани, Поречу и на Хвару – Марина Хорак је поред низа европских земаља, остварила и гостовања у Индији, Сингапуру, Малезији, Кини, стигавши и до далеке Аустралије и Новог Зеланда. Њене наступе, како солистичке и камерне, тако посебно и оне са оркестрима снимали су или преносили бројни емитери широм Европе, па ако би се успех једног извођача могао мерити и његовом присутношћу на радио и телевизијским таласима, онда би се за Марину Хорак могло рећи да је током осамдесетих и деведесетих стекла одговарајућу медијску афирмацију широм континента. Ту постојаност обезбедила је пресељењем у Минхен и потом у Париз где је живела све до 2001. године када се вратила у Словенију. Њена извођења преносили су тако Ен-Ер-Кеј из Осла, више холандских и француских радио станица, док се у Немачкој њена музика могла чути на таласима Северно-немачког радија из Хановера, Баварског радија из Минхена, као и у Швајцарској и Италији. Снимала је и за Француски и Аустријски радио, Радио-телевизију Скопље, Радио-телевизију Београд, Радио-телевизију Нови Сад... Међу бројним снимцима, издвајају се четири солистичка албума – један од њих је забележила на чембалу, са музиком Баха, Хендла и Моцарта који је раних 70-их објавио Галус као огранак Младинске књиге. Исти издавач ће деведесетих објавити и компакт-диск „Сонате за клавир" са њеним интерпретацијама дела савремених словеначких композитора, који су представљали једну од константи њеног репертоара – Шкерјанца, Липовшека, Шивица и Матичича. Белгијска Павана Рекордс још 1979. објавила је њен албум са делима Роберта Шумана, а Музички информативни центар Словеније 2016. године албум са делима Јурија Михавеца.

Репродуковаћемо и снимак њеног концертног извођења Шуманових Ноћних комада опус 23 који је забележен 2010. године. Несавршен звучни отисак ипак јасно открива поетску нарацију коју Марина Хорак спороводи за инструментом. Конзистентност концентрисаног вођења замршених Шуманових музичких идеја обликованих стабилном техником и са експресивном снагом музичког нагона, ову пијанисткињу откривају као надахнуту интерпретаторку музике немачког романтичара.

Од 2001. године, када се након две деценије живота у Немачкој и Француској вратила у Словенију, Хоракова је деловала као професор на Музичкој академији у Љубљани на којој је покренула и водила иновативан курс „Димензије извођења” фокусиран на проблематику уметничког обликовања музичке литературе у звуку. Настављајући да концертно наступа, свој репертоар концентрисан махом око музике класицизма, романтизма и 20. века (често и у улози камерног музичара са низом словеначких извођача), Марина Хорак је велику пажњу поклањала и музици словеначких композитора – а додаћемо, у појединим навратима и српских ауториа попут Тајчевића и Василија Мокрањца. Тако је у сарадњи са Словеначким музичким центром 2016. године, реализовала компакт-диск са делима словеначког композитора и пијанисте епохе романтизма Јурија Михавеца, познатијег под француском верзијом свог имена Жорж Михеуз. На њему се нашао избор салонских минијатура из различитих опуса овог забрављеног ствараоца. У рецензији овог албума објавеној у листу „Одзвен” критичар Томаж Гржета наводи: „Марина Хорак, познавалац најскривенијих закутака пијанистичког репертоара, има посебно интересовање за откривање и оживљавање реткости и њихово представљање као музичких посластица. Први пут је посегнула за Михавечевим делима 2008. године, када их је и оживела на концертној сцени. Овим снимком овековечен је део Михавечевог занимљивог и изузетно виртуозног клавирског опуса, а са њим и непоновљива бриљантност, лакоц́а и стилска префињеност пијанизма Марине Хорак”. Хронолошки поглед на пијанизам Марине Хорак заокружићемо у емисији управо избором са овог њеног (уједно последњег) дискографског издања из 2016. године. Минијатуре Јурија Михавеца доносе наслове типичне за романтичарку музику лаког сентиментално-виртуозног израза прве половине 19. века: Залазак сунца, Срећа је нестала!, Ластавице Парохијског дома, Гнезда и колевке, а потом комаде Ла Тонели, Луцифер, Ромеови уздаси, Зујање пчела и Поносни тореадор. Марина Хорак доноси их са бриљантном гипкошћу сведочећи да ни у седамдесет другој години живота (када их је забележила) њен пијанизам није изгубио ништа од препознатљиве свежине и непосредности њених младих дана.

Аутор емисије: Стефан Цветковић